Везујемо бицикле испред Музеја Старчева који се налази у кући која је некада удомљавала локалну немачку школу. У то стижу и Петар Андрејић, председник МЗ Старчево и Марија Јевић, чланица Градског већа Панчева за културу и омладину. Петар је озбиљно схватио асистенцију нашем данашњем изазову на два точка и појавио се у бициклистичкој опреми. Петар негодује што Старчево називамо селом јер на наредном попису очекује да буде преко 8.000 становника…
Улазимо у лепо одржаван музеј у којем је отворена поставка о историји овог места: од неолита (Старчевачка култура), пре периода Банатске војне границе до живота локалних Срба, Немаца, Хрвата и послератних колониста и економских миграната у 19. и 20. веку.
Прва ископавања на локалитету Старчево, који се налази на левој обали Дунава, вршио је 1939. Миодраг Грбић. Средином педесетих година 20. века, истраживања су вршили Милутин Гарашанин као и Драга Гарашанин. Пронађене су доста грубе керамичке посуде, али и керамика осликана са геометријским орнаментима, као и антропоморфне фигурине рађене од печене земље. Пронађена су и оруђа од камена и костију. Датирање налаза није сасвим поуздано, али се узима да покривају период петог миленијума пре нове ере.
Истраживања на вредним налазиштима на подручју уз реку Тису настављена су 2015. Радило се на два налазишта: неолитском, на локалитету Борђош и старчевачком, на локалитету Пречка. Током радова откривени су вредни предмети попут кашике старе 7.000 година.
У истраживању је, први пут у Србији, коришћена геомагнетна проспекција ширег подручја такозваног борђошког платоа, који се налази уз реку Тису. Српско-немачки тим стручњака чинили су археолози Музеја Војводине из Новог Сада и њихове колеге са Института за праисторију и рану историју „Кристијан Албрехт” универзитета у Килу.
Дошло се до сазнања да су се тамо пре 8.000 година појавили први ратари и сточари. Током истраживања локалитета на Пречки, пронађен је и скелет Старчевца, стар 8.000 година.
Стефан Лазаревић оснивач Војловице
Према најстаријој верзији, манастир Војловица је основао 1383. деспот Стефан Лазаревић, син кнеза Лазара, а најстарији поуздани извор оставио је јеромонах Партеније 1542. (нека предања говоре да су цркву подигли монаси мисионари звани "синајци" - њих 46, који су се доселили из српских крајева). То је писало у старој књизи "Саборник", која је међутим изгубљена. Заиста, у јужној Србији у месту Велико Војловце постоје остаци старог манастира истог имена, чији су калуђери по предању избегли у Банат. У манастиру постоји запис из 1799. који наводи на то да је деспот Стефан Лазаревић обновио манастир 1405. Одувек је био важно духовно средиште овог дела Баната и због тога је током ратних времена често пута разаран, затваран и спаљиван. На основу историјских записа највећа разарања, али истовремено и обнове манастира, везана су за 18. век (1716, 1738, 1788).
У пространом дворишту музеја са којег се пружа диван поглед на торањ суседне католичке цркве, направљене су колибе које треба да дочарају како се на овим просторима живело у време неолита. Уз помоћ локалних дизајнера направили су и креативно виђење мушке и женске гардеробе каква се носила пре 7.500 година. Неко је прокоментарисао како би се иста могла носити и данас без већих проблема.
Други део Музеја Старчева бави се развојем насеља од одласка Турака 1717. до данас. Од малог пољопривредног места у којем је живело педесетак српских староседелачких породица, досељавањем Немаца и Хрвата у 18. и 19. веку - у Старчеву долази до процвата занатства, индустрије, ничу различита културна друштва сва три народа...
Петар ми скреће пажњу на бизарну епизоду из историје места која се звала "Старчевачка република" и догодила се у пролеће 1919. Пре три године писао сам за "Време" о 100 година "Банатске републике" која је у октобру 1918. проглашена у Темишвару и врло брзо укинута. Трајање "Старчевачке републике" било је још краће - једно поподне.
Многи Старчевци, у разговору са мештанима других села, понекад у недостатку других аргумената приликом величања свог места помену чувену реченицу: - “па ми смо некада били република!“. Та реченица се интензивирала реалним шансама да Старчево постане општина.
Након Првог светског рата, у коме су многи Старчевци учествовали на страни Аустро-угарске војске на руским фронтовима, дошло је до административних и територијалних померања граница. Војводина и Старчево у њој, постали су део Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца (СХС).
У селу је тада на власти била Радикална странка, а председник Општине Старчево био је Жива Павловић. Тада 24-годишњи Фрања Пољак је, као учесник Првог св. рата од 1917.-18, ступио у контакт са руским бољшевицима. Као сведок пада великог Руског царства, видео је како су се сељаци тада обрачунали са властима. И то је ширио селом.
Пошто је, по изјавама сведока, тадашња општинска власт била склона да за ситне услуге “заборави“ позив за мобилизацију неким богатијим мештанима, позив на мобилисање који је стигао 1919. прелио је чашу незадовољства и изазвао је групе младића да започну демонстрације испред зграде старчевачке Општине. Председник се, наслутивши шта може да се догоди, повукао у Панчево, а пошто у општинској згради није било никога, војни резервисти су полупали прозоре и ушли у напуштене просторије.
Чланови и симпатизери Комунистичке партије преузели су организацију ове побуне и прогласили ту фамозну Републику Старчево. У то исто време, након распада Банатске републике, такве “мини-републике“ ницале су широм Војводине по узору на руски модел. Међутим, истог дана из Панчева пристиже велики број жандара и укида "републику".
Католичка парохија у Старчеву основана је 1767, њен је заштитник на почетку био свети Амадео, а верници су углавном били Немци. Хрвати се масовно насељавају у место од 1774. и до данас чине већински део овдашњег католичког живља. Изградња нове цркве почиње 1863., а освештана је и осликана 1926.
Пошто је Старчево било парохија манастира Војловица у селу није било Православног храма до почетка 20. века. Повећањем броја православних становника у селу се појавила потреба и жеља да се гради парохијски храм. Пројекат је урадио октобра 1907. инжењер Миливој Матић и уједно био надзорник за изградњу храма у Старчеву. Храм је у Српско-византијском стилу, ипак јединствен по изгледу. Темељи храма су освештани о Преображењу 1908. До краја 1910. завршени су сви грађевински и занатски радови на храму. Иконостас и пет медаљона на своду брода храма осликао је Љубивоје Анастасијевић сликар из Панчева. Звона и торањски сат радила је чувена ливница Пантелић из Земуна. По благослову Епископа вршачког Гаврила Змејановића, храм је освештао 1. јануара 1911. архимандрит Гаврило Ананијев настојатељ манастира Војловице. Храм је посвећен Светом Великомученику Пантелејмону…
Када ми је Марија Јевић у Музеју Старчева предложила да (кад смо већ ту) обиђемо Манастир Војловица, нисам ни сањао да ћемо имати прилике да видимо вероватно једниствени православни храм који је смештен - буквално у кругу Рафинерије.
Пролазимо кроз рампу Рафинерије и улазимо у круг манастира иза чијих кровова се издижу димњаци рафинерије која се налази буквално тик уз саму цркву.
Дочекује нас Теодор Вуковић, настојатељ манастира, јеромонах необично благих и паметних очију. Прича нам како је водити манастир у кругу Рафинерије "Панчево". Први спрат и део приземља манастирског конака као канцеларијски простор такође користе власници Рафинерије - Руси из "Газпрома".
Прича нам да су током Другог светског рата у манастиру Немци држали заточене српског патријарха Гаврила Дожића и владику жичког Николаја Велимировића. Због подизања Рафинерије нафте у Панчеву која је изграђена на манастирском поседу 1965. живот у манастиру Војловици је био потпуно угашен. Како је био под заштитом државе није доживео судбину бројних сличних богомоља које су, нашавши се "на путу напретка" и индустријализације - срушене.
После посете Манастиру Војловица, кренули смо ка центру Војловице која је данас једно од предграђа града Панчева и има статус месне заједнице. Данашња популација износи око 8.900 становника и то српске, мађарске и словачке националности.
Док смо ишли бициклистичком стазом поред десне стране пута, Петар Андреић нам је испричао како на супротној страни магистрале расте биљка по имену "бабин зуб" који има семе са чауром чије бодље буше гуме бициклиста који том страном пута иду ка Старчеву и после даље "Еуро-вело 6" рутом према Румунији. Како је он то изговорио учинило ми се да чујем неко пуцкетање на предњој гуми мог бицикла. Али, рекао је да се "бабини зуби" налазе са друге стране пута. Када смо стигли до Парка реформације учинило ми се да је предња гума нешто мекша него када смо кренули у вожњу. Фотографисао сам Евангелистичку цркву (словачку) и Реформску хришћанску цркву (мађарску) које се у парку налазе једна поред друге. Када смо кренули назад ка Старчеву, негде на пола пута, моја предња гума била је потпуно празна - "бабин зуб" је одрадио своје. Док гурамо бицикле ка вулканизеру који је пар стотина метара даље, Петар нам прича како је семе ове биљке стигло на ову локацију точковима шлепера и цистерни.
"На седам места је пробушена гума!", каже вукланизер и шаље нас до оближње гвожђаре која има све врсте гума за бицикл. Шалимо се да су толике случајности готово невероватне и да он и власник гвожђаре сигурно заливају жбуње са "бабиним зубима".
Чај од ове биљке још је у кинеској древној медицини кориштен за побољшање плодности код мушкараца и жена. Да ли је неко од "бабиног зуба" затруднео, немамо податке - али једно је сигурно, пнеуматике пробија веома ефикасно.
Роберт Чобан
