Стонотениска сала чоканског клуба понела је име оснивача, а на њеном улазу уз спомен плочу чика Пишти у част је и обележје посвећено Илони Кираљ (1960-2010) која је такође оставила неизбирисив траг у историји стоног тениса у Чоки и као играчица и као професионални тренер.
Стицајем околности просторије и сала СТК Чока су у истој згради, где је смештена оштинска администрација, а у овој недовољно развијеној потиској општини уз Индустрију меса “Чока” која је била бренд ове средине па пропала, Чока се прочула и по стоном тенису, о чему сведочи богата ризница трофеја са домаће и међународне сцене.
Ризница стонотениских трофеја Чоке помало губи сјај, али оно што је постигнуто до сада је за незаборав. Љубитељима стоног тениса добро су знана имена Ержебет Палатинуш, Гордана Перкучин, Илона Кираљ и још неколицине играчица које су биле перјанице тог златног доба, када су Чоканке у два наврата играле у полуфиналу Купа шампиона Европе, јер су од 1975. до 1980. године освајале четири сениорске екипне титуле првака Југославије.
- Чика Пишта је из те стонотениске чоканске кухиње извлачио максимум, имајући искуство из Немачке где је две године био првак Европе са мушком екипом Сарбрикена у којој је играо један од најпознатијих светских играча Јан Ове Валднер. Ипак, и поред тог изузетног успеха, његова највећа љубав је био клуб у Чоки, чије су стонотенисерке остваривале врхунске резултате, мада су поред њих на моменте успевале да заблистају и поставе стонотенисера, нарочито генерација у којој су били Јожеф Јухас и Золтан Мелик који је касније стасао у врсног тренера и дугогодишњег селектора репрезентација освојивши са Сенћанкама узастопно чак десет сениорских екипних титула државног правака - констатује координатор стручног рада у СТК Чока Ласло Кормањош.
Резултатски девојке из Чоке су и касније биле успешније, високо котиране на европским ранг листама у својим узрастима, међу којима су се истицале сестре Ердељи, Голић и Тапаи. Илона Кираљ је као селекторка репрезентације Србије предводила нашу репрезентацију у којој је су од шест четири биле репрезентативке из Чоке: Анамарија Ердељи, Ева и Тимеа Тапаи и Ивана Надрљански, када је освојена вицешампионску титулу на првенству Европе у кадетској и јуниорској конкуренцији 2003. у Новом Саду. Захваљујући квалитетном раду у клубу Силвија Ердељи је 2004. године успела да се квалификује на Олимпијске игре у Атини.
Дугогодишња доминација Чоканки на стонотениској сцени је у неколико наврата застајала, да би потом наилазили нови таласи талената, жељних марљивог рада и одрицања. Један од тих таласа покретао је тренер Предраг Голић, који је био зачетник генерације у којој су се потврдиле Биљана и Катарина Голић, Слађана Драгољевић, Сања Бечејски и други. Судбина малих средина је и да играчице и играчи када стасају одлазе у друге средине због студија и егзистенције, престанком бављења спортом, тако да није лако сачувати реноме и углед клуба, јер није пристигла нова генерација. Последњи запаженији успех забележен је 2013. године, када су јуниорке Чоке биле екипне првакиње, јуниори вицешампиони Србије, а те сезоне је и сениорска екипа играла и финале плеј-офа за титулу првака Србије, али је изгубила од Сенћанки у мајсторици. Тако Чоканке после четири екипне сениорске титуле у некадашњој Југославији нису успеле да освоје титулу првакиња Србије.
Прва екипа СТК Чока се после четири деценије већ три сезоне не такмичи у Супер лиги Србије, него је степеницу ниже у Првој лиги, а да се суноврат не би наставио у помоћ су притекле бивше играчице. Рекета се поново латила Катарина Голић, након порођаја је прискочила у помоћ Ева Берзе (девојачко Тапаи), да би се сачувао прволигашки статус, што није било лако са неколицином изузетно младих играчица. Стицајем оклности из новосадске Војводине се вратила Ивана Миловановић, прискочила је у помоћ и Изабела Месарош, па са тако окупљеним снагама у прошлој сезони недостајало је мало спортске среће и свега један бод за учешће квалификацијама за повратак у суперлигашко друштво.
Тренер СТК Чока је од ове сезоне је некадашња играчица Сања Детари (девојачко Бечејски), у стручном раду помаже јој Ласло Кормањош, поготово што у клубу ради школица стоног тениса.
- Стони тенис у Чоки је сада привлачан онолико колико је клуб отворен да се погледа очи у очи са временом у којем битише - сматра Кормањош. - Дуго смо се залагали да створимо квалитетније и боље услове за рад тако да сада имамо један од најсређенијих клубова. Међутим, када смо извршили реконструкцију и опремање сале, поправили кров да нам не прокишњава и имамо десет столова на којима стално може да се тренира и игра, ођедном су нестала деца. Нису деца нестала у буквалном смислу, него се број деце у једној генерацији у основној школи на српском и мађарском језику у Чоки драстично смањио, јер имамо тек њих 15-20 у генерацији, а некада их је било скоро 100...
- Услова има па чекамо да се мало поправи и стабилизује ситуација, да се врате они који су одавде у последње време отишли из егзистенцијалних разлога у Европу и бели свет. Верујем да ће доћи време да опет имамо довољно деце, па да полако почну стасавати нови шампиони. Готово је несхватљиво да када су се створили идеални услови за рад стонотениског клуба, нема довољно деце за селекцију. Нестала је некадашња стонотениска база, а ни публике на стонотениским мечевима нема као некад. Од школице стоног тениса за најмлађе до сениорског погона имамо око 40 активних чланова свих узраста. То и није тако мало, када их треба испратити стручним тренерским радом на тренинзима и такмичењима, па би било идеално да клуб у сали стално има два тренера - указује Ласло Кормањош.
н Текст и фото: М. Митровић
