Љубитељи коња и фијакера овог јужнобанатског места окупљени су у Коњичком клубу “Липицанер”, којим већ деценију и по руководи Бранислав Јанков (65), познат по надимку Бане Дунђерски.
Истиче и како су решени да трају њихова смотра: покојни Љубиша Кендерешки је био први председник клуба, потом су га наследили Југослав Весић и Синиша Вишњички, а Бане након што је већ преметнуо 14 фијакеријада, заједно са сарадницима спокојно очекује и предстојећу јубиларна.
Лепо је када се на једном месту, у нашој Црепаји, окупи 150 запрега, од чега 80 до 90 наступа у двопрегу, најатрактивнијој дисциплини, али уживаће и у дефилеу фијакера, такмичењу четвопрега и петопрега, фолклорним играма Баната и свирци тамбураше. Кад смо оснивали клуб, решисмо да фијакеријаду одржавамо други дан Васкрса, највећег хришћанског празника. Још као мали упамтио сам да је тада увек било лепо време, што пуно значи за штимунг, јер се окупи доста света, вели Јанков, који поред ангажмана у клубу пева у месном Првом ратарском црквеном певачком друштву, а као хармоникаш на гласу, увек се радо одазове и кад га позову на своје приредбе овдашња удружења жена “Видовдан” и “Црепајке”.
У његовом завичају одувек се воле липицанери, али све мање људи их могу упрегнути у фијакер. У шталама преостало тек око 40 коња, јер су их потиснули моћни трактори, са снаго десетина и стотина коња у мотору.
У селу данас имамо 11 квалитетних запрега: пар коња, добар фијакер, квалитетан серсан, а је ето, имам све осим коња које више не држим, прича Јанков.
Како додаје, син и ћерка имају своје животне преокупације, али рачуна како су му деда и отац пренели љубав према коњима, да ће он својим унуцима, па им дати фијакер, санке и опрему из радионица наших најбојих мајстора.
Црепајци су увек били посебни и такви се познавали на славама и вашарима. Њихови коњи су морали бити гиздави и удешени, а фијакери угланцани, све то од оца сам научио. Пред сваки одлазак у свечаре опрема се морала чистити и гланцати два-три дана, звекири и беочузи да блистају, фијакер и коњи да их је пуно срце и гледати, па кад се отац Стојан, мати Илина, брат Бошко и ја наместимо, била је милина држати кајасе, присећа се Јанков.
На сваком “Црепајском фијакеру” у лепоти сваке врсте, осим мештани уживају и доста гостију, буде и више хиљада. Најпрестижнија смотра ове врсте у Србији, почиње окупљањем крај фабрике “Панонијапласт” на улазу у села из правца Панчева, одакле после банатског доручка у подне креће дефиле Великим сокаком до Стадиона “Сто топола”, који је на излазу према Ковачици, где је и главни програм, под патронатом “Липицанера” и Туристичке организације општине Ковачица.
Изузев учешћа у дефилеу и вожње посетилаца фијакерима, устанољено је да се чланови клуба не такмиче на фешти коју организују, већ труде да буду што бољи домаћини.
Сам изглед и наступ липицанера мене је битнији, али је некима важније да пројуре десетинку или секунду брже кроз капије. Липицанер је пре свега за параду, па увек гледам како држи уво и реп или колико високо држи ногу, јер је као фигура краљевски коњ. Ко дође у понедељак 29. априла гарантујем да се вратити са лепим успоменама, обећава Јанков.
М. Митровић
