Кад већ имају прилику да живе окружени нетакнутом природом поплавног подручја специјалног резервата природе Горње Подунавље, аласки занат али и онај гурмански део који подразумева припрему рибе за конзумацију сваком Моношторцу су готово генетски усађени. Аласа на „отвореном“ Дунаву је додуше све мање, па су се овдашњи „шаптачи рибама“ одавно почели са рибњачким узгојем шарана, толстолобика, амура и осталог рибљег блага, баш као што је то урадила породица Дамира Ђанића.
- Ја сам заправо трећа генерација наше породице која се бави рибњацима – потврђује ову тезу о Бачкомоношторцима Дамир, који мада живи у Сомбору далеко више времена проводи на свом рибњаку у селу из којег од давнина потиче ова фамилија. – Мало је жалосно да Србија има само 9.000 хектара под рибњацима иако би могла да по географским и климатолошким условима могла да има и преко 150.000 хектара рибњака и да је наша земља један од највећих увозника морске рибе у региону.
- Постижемо све, мада током излова морамо да ангажујемо додатне раднике, захваљујући и одличној позицији рибњака који се налазе у простору смештеном између Великог Бачког и ДТД канала, међу којима је висинска разлика неких седам метара, па немамо потребе за пумпама, тако да гравитација ради за нас не само приликом пуњења и пражњења језера, већ и када треба током топлих летњих месеци освежити, односно обогатити кисеоником воду у језерима. То додуше појефтињује производњу, али онда се јавља проблем у појави других врста, пре свега беле рибе, која ем троши храну намењену шарану, ем може бити преносник болести, чега су поштеђени произвођачи који своје рибњаке снабдевају бунарском водом, додуше уз велике трошкове рада пумпи – проблеми су са којима се суочавају људи који живе од рибарства у Србији, које није заобишла ни мука изазвана епидемијом коронавирусом.
Тако каже Дамир док обилазимо његов рибњак који се простире на 25 хектара у друштву нове генерације Ђанића којима је рибарство „у крви“, његовог, по узрасту средњег сина Вељка. Често је ту, на стручној испомоћи и Дамиров отац Жељко, засигурно један од највећих стручњака речног рибарства, који је поред сталне улоге главног технолога на „Капетанском риту“, рибњацима који се простиру на чак 1.000 хектара, један од најтраженијих консултаната на рибњацима у готово свим земљама региона.
- Овде у Бачком Моноштору имамо три језера од по 13, седам и три хектара, док у салашком насељу Шапоње на размеђу Сомбора и села Чонопља имамо још једно језеро површине два хектара на којем искључиво производимо властиту шаранску млађ од личинке до два грама тежине – појашњава Дамир, којем су, захваљујући рибарници у Сомбору, у овом послу и мајка и рођена сестра, док највећем младом заљубљенику у рибарство Вељку често друштво праве Дамиров најстарији син Душан, ћерка Теодора и најмлађи син, шестогодишњи Давид.
Да би се, по ко зна који пут, потврдила не легенда већ чињеница да се прави рибљи паприкаш кува само на потезу од Бездана до Богојева, којем је Бачки Моноштор готово па средњокраћа, потрудио се Дамиров пријатељ Стевица Нађ, званични светски вицешампион у кувању овог специјалитета.
Тај ватромет префињених укуса, за припрему наизглед једноставног јела у које поред рибе иде само вода, со, црни лук и алева и љута паприка, спремљен под Стевициним будним оком за свега тридесетак минута, просто „убија“ жељу да икада напустите Бачки Моноштор у ком се тако добро једе и дан – дањи.
Породичну „опсесију“ рибарством Дамир Ђанић види као готово неизбежни усуд, јер је и он од малих ногу растао уз мреже, чамце, храњење и излов рибе, па и поред генерално тешке ситуације у овој врсти сточарске производње себе и будућност своје породице не види ван оквира рибарства.
- Тежак је то посао, како кажу 24/7 и то 365 дана у години по жарком лету, цичи зими, пљуску и сваком кијамету, али то кад ухвати не пушта... - смеје се Дамир, којем у ишчекивању стасавања породичног наследника у послу помаже само још један стално запослен радник. – Истине ради, проблеми због појаве коронавируса су били већи за оне произвођаче који су оријентисани на тржиште Београда и јужније од њега, који су због драматичног пада потражње морали да враћају већ спремног конузмног шарана у рибњаке што је довело не само до дивљег мреста, већ и учесталијег обољевања. С друге стране, ми нашу рибу продајемо у приобаљу Дунава од Бездана до Богојева, крају у којем су рибљи паприкаш и остала јела од слатководне рибе не само неприкосновени деликатес већ и готово свакдоневни оброк, па не само да нисмо осетили пад продаје, већ смо у прве три недеље ванредног стања изазваног ЦОВИД 19 продали двоструко веће количине шарана, што се наставило и касније Овај феномен Дамир објашњава као последицу тога што су овдашњи људи, „заробљени“ у својим двориштима време прекраћивали кувањем паприкаша, што је овде својеврсни тест зрелости, односно има улогу иницијације у свет одраслих.
Текст и фото: Милић Миљеновић
