– Јесте да нам се доста људи одселило, али се и досељавају – прича нам одборник у Скупштини Града Суботица Рудолф Шевењ, који је до скоро био председник Савета Месне заједнице Хајдуково. – Палић је хит, али је скуп, па људи одлучују да дођу код нас, мада је и овде почело све да поскупљује. Прошле недеље сам чуо да је једна породична кућа продата за 65.000 евра, што је незамисливо за једно село!
Али, ако је кућа надомак Специјалног резервата природе „Лудошко језеро”, па чак и ако није, онда сигурно да вреди сваког цента, нарочито што има потенцијал да прерасте у „вилу” или чак салаш за туристе.
– Поносни смо на наше село за које можемо да кажемо да је лепо уређено. Путна инфраструктура можда није најбоља, али какви су иначе услови, ипак је код нас океј. Највећи проблем је што немамо градску воду, свака кућа има бушени бунар, па лети, кад се заливају баште, дешава се да је у неким домаћинствима не буде . Радимо на томе, тако да ове године треба да се заврши пројектно-техничка документација за градски водовод и надам се да ћемо у наредне три-четири године то завршити. Иначе, имамо Фудбалски клуб „Виноградар” који постоји више од 70 година и окупља око 120 деце од Суботице до Хоргоша. Родитељи их доводе и онда, док траје тренинг, шетају уз језеро и уживају у природи – наводи Шевењ и додаје да улажу доста труда и финансија у терен, што се да приметити.
Иако је Хајдуково специфично по песковитом тлу и виноградима, до скоро је било препознатљиво и по засадима јабука. Међутим, како је привреда почела да јача, пољопривреда је кренула да слаби, па сад у месту постоји свега неколико озбиљник пољопривредника, а много више предузетника.
– Имамо срећу што можемо да конкуришемо преко Фондације „Просперитати”, која има јако велики утицај на нашу привреду. Рецимо, за прве три године, овде у Хајдукову уложено је око милион евра и то су све неповратна средства. Тако сам, пре четири године на Бербанским данима смислио да нам се за недељни програм окупе сви трактори који су купљени преко те фондације, и толико их је дошло, да нисмо могли да их пребројимо колико их је било – присећа се наш саговорник, али додаје да се свеједно суочавају са тешкоћама у вези са временским неприликама, те да им је yаба силних трактора, ако немају шта да беру након суша.
Међутим, колико год да је борба присутна на дневном нивоу, Шевењ истиче да је најпоноснији на своје мештане који одлучују да остану и да се труде за своје село.
– Волим ову средину и никад је не бих мењао, стварно сам поносан на људе који остају овде и не иду нигде. Можда би било лакше да одемо негде, али сигурно то није пут који бисмо требали да изаберемо. Нашу децу покушавамо да мотивишемо да заволе своју средину и да ту остану. Имамо доста пријатеља који су отишли, па кад причамо са њима, питају нас што остајемо кад можемо дупло више да зарађујемо у иностранству. Тако је, али не бисмо имали своју кућу, ни стан. Не треба улазити у конфликт, не треба никога кривити, али желим да радим за оне који су остали – истиче градски одборник.
Да би останак имао још више смисла, важно је да сви становници Хајдукова лепо функционишу. Према прошлогодишњем попису, у селу живи око 2.000 људи, а 95 одсто њих су Мађари.
– Први услов за добро функционисање је да сви знамо српски језик. Наравно, треба да чувамо и наше националне вредности, али што више језика човек зна, то је богатији. Наравно да је понекад лакше да одемо у Сегедин у школу, јер тамо не морамо да учимо српски, али мислим да то није решење – закључује Шевењ и позива све наше читаоце да се и сами увере у лепоте Хајдукова тако што ће посетити ово место на некој од бројних манифестација које организују у току године, од турнира у стоном тенису и фудбалу, па до мото сусрета, фестивала „Рожа Шандор”, Бебанских дана, адвента за Божић...
Текст и фото: Леа Радловачки
У Хајдукову има простора да свако живи како жели
Морамо признати, у Хајдукову нам је било најизазовније да пронађемо мештане који су вољни да поразговарају с нама. Још како нам временске прилике нису нарочито ишле наруку, то је додатно отежавало нашу мисију коју смо, наравно, ипак успешно реализовали. Испред „Универекспортовог” маркета затекли смо човека који каже да је „светски а наш”, јер течно прича српски и уме да чита ћирилицу, а његово цењено име је Карољ Сабо Хонђа.
– Ја живим између Палића и Хајдукова, на међи сам, заправо, моја улица је граница – објашњава нам Карољ, возач камиона у пензији, који и сада ради као електричар. – Нема више мајстора, или неће да раде за ове паре па су отишли. Ја сам матор да идем, а посла има стварно, ако се не бојиш да радиш, има за сваки дан и може да се преживи. Иначе сам мало времена проводио у селу јер сам био возач камиона. Мени је лепо овде, ту сам се родио, да ми дају стан у Београду за yабе, не бих ишао, то је сасвим другачији живот, ја то не волим. Овде имаш простора да живиш како желиш! Дошли су нам људи из градова, причам ја са њима, кажу да им се живот сасвим променио. Овде нема журбе, а имаш продавнице и исту робу као и тамо.
Наш саговорник каже да је Хајдуково одувек било село, и да постоји разлика у менталитету у односу на становнике Палића, те да су тамо већ сви као „градски људи”. Како констатује, нема много мање људи у односу на време кад је био млађи, као и да, ко хоће да живи и ради, може.
– Код нас и даље влада братство и јединство, лепо се дружимо – закључује Сабо Хонђа и испраћа нас срдачним осмехом, ишчекујући свој примерак „Дневника” у ком ће радо прчитати репортажу о Хајдукову.
