И, да се разумемо, није то наш став, него Јабучана који, како пописи становништва показују, заистински обожавају своје село и не мрдају много из њега. Већ деценијама је тренд да у Јабуци живи око 6.500 становника, кад мање, кад више, али на статистику, кад дође до опадања, не утичу емиграције већ смањени наталитет.
– Јабука има најбољи географски положај од свих насељених места – јасан је председник Савета Месне заједнице Јабука Слободан Илић, а зашто има такав став, појашњавао нам је током целог разговора. – Имамо прелеп Тамиш, пет километара нам је дуга обала, а од самог центра је на мање од стотинак метара. Реком дођемо до Панчева за десетак минута, зависи какав мотор имате на чамцу, а Београд нам је на 25 километара. Притом, ускоро ће, до 2025. године, да се направи и ауто-пут који ће се спустити између Јабуке и Глогоња, што ће нам још више убрзати и олакшати пут до престонице, до које иначе идемо преко Опова.
Иначе, у Јабуци живи 12 националности. Тренутно су Срби у већини, а потом Македонци који им озбиљно парирају, и онда и сви остали, међу којима има Румуна, Мађара, Словака, Хрвата, Црногораца...
– Наша деца су васпитавана тако да никад никога не прозивају на основу националности, чак се у школи у два одељења учи македонски језик. Заиста могу да кажем да ми је част што сам део овакве мултинационалне средине – истиче наш саговорник.
Кад се заденете у Јабуци, небитно да ли сте дошли из правца Панчева или Опова, видећете да се цео сеоски живот „врти” око парка. Тако су уз њега начичкана сва значајнија места: Месна заједница, Добровољно ватрогасно друштво, вртић, основна школа „Гоце Делчев” (коју похађа око 600 ђака), спортска хала, православни храм Светог Илије, ловачко друштво, два Дома пензионера, Пошта, пијаца (најлепша и највећа у околини), Дом здравља, румунска православна црква...
– Срећом, имамо одличну сарадњу са Градом Панчевом, па смо тако последњих година много тога урадили за село. Наставили смо с изградњом канализације, направили смо нову пијацу, урадили центар села, реконструисали парк, средили смо око школе, црква је почета са изградњом и већ се користи иако није завршена, асфалтирали смо шест улица, уредили пешачке стазе, у вртићу смо реконструисали цео објекат, набавили нов намештај, променили столарију, као и на основној школи, поставили смо ново стајалиште, направили 14 дечјих игралишта... – набраја Илић, а кад бисмо навели шта је све још урађено, нарочито током прошле године, слободно бисмо могли да пишемо о Јабуци у наставцима; а иста ствар је и са плановима за текућу годину.
Живети у Јабуци је идеално за све генерације, а нарочито за најмлађе јер им пружа прилику да у здравој средини – окружени водом и шумама – безбрижно одрастају. Све те благодети већ увелико уме да цени млада мештанка Анастасија Спасић (6) која у свом селу највише воли управо природу.
– Имам довољно другара, дружимо се, идемо на дечја игралишта, а васпитачица нас је водила и на Тамиш где смо уживали, мало се играли и бацали каменчиће у воду – прича нам Анастасија, коју смо затекли управо на обали где је с татом провела топло фебруарско послеподне. – Треба да чувамо природу и ја је пазим тако што не бацам смеће где не треба, а и храним птице. Волим и да се возим чамцем по Тамишу јер је леп осећај.
А кад не раде, онда се друже, нарочито током бројних (најбољих, а самим тим и најпосећенијих) манифестација, негујући тако културу свих мештана, нарочито Македонаца. О самом квалитету живота у Јабуци говоре и бројни пехари, од којих су најзначајнији они са републичке манифестације „Сусрети села Србије”, где су 2018. године заузели треће место, а 2021. године прво и то за најбоље насеље у категорији села у којима живи више од 5.000 становника. Тако да и не чуди што су им некретнине достигле вредност осредњег стана у Новом Саду, јер једна кућа, од око стотинак квадрата, може да се нађе за 135.000 евра! Кад је реч о запослењу, уколико можете да замислите свој живот управо у овом делу јужног Баната – има га и на претек! Зар сте сумњали да и то нису обезбедили?
Текст и фото:
Леа Радловачки
Верка Коруноска: Све поскупело, тешко је
Сад већ давне 1966. године, из македонског Кичева у Јабуку се доселила Верка Коруноска са својим супругом, и то у потрази за послом, који је он пронашао поставши возач у Београду. Веркино главно занимање било је мајчинство, с обзиром на то да је родила ћерку и сина, који су јој касније подарили петоро унучади, а ови још петоро праунучади. Премда није презахтевна и за живот јој не треба много, каже да је тешко јер је све поскупело.
– Пензионер сам и све гледам какве су цене... Одем и потрошим, па се онда нервирам што сам потрошила. А не можеш да се не храниш, онда ти опадне имунитет, ослабиш и разболиш се – вели Верка.
И кад је реч о међуљудским односима, Коруноска закључује да се и по том питању све променило на горе.
– Много се изменило, није ни пола као што је било кад сам била млађа, чак ни као и пре короне како је било. Сад се сви избегавају, не разговарају, не иду код комшије, затворили су се. Нигде не идеш, нико ти не долази, да се не би разболели. Све је наопако, није добро – закључује наша саговорница.
