Данас је оно познато по томе што је некада тамо била пољопривредна задруга у оквиру које је живело око 300 душа и бавило се сточарством и пољопривредом, да би каснијом приватизацијом све пропало и свело се на сеоце у ком живи 17 људи.
Стићи до Лабудњаче, која припада општини Бач, односно Месној заједници Вајска, није толико лако као што се чини. Путоказа нема, како уживо, тако ни на интернет мапи, а кога год успут да питате за смернице, сви вам кажу исто: „Ма, само идете туда!” И, туда, овуда, онуда, којекуда, стигосмо на крају у наизглед напуштено село од свега неколико кућа и објеката од којих су остали само (грађевински) костури.
Куцај на једна врата, друга, пета,... изгубили смо сваку наду да ћемо наћи живог саговорника, па смо проћаскали с поприлично живописним остацима покојне Лабудњаче. Плес топола правио је коктел мириса прошлости и садашњости - уља у напуштеним радионицама и живота из оближњег Дунава, подсећајући да свет не стаје само одласком људи. Календари из заборављених година, слике глумаца из најбољих дана, ауто магазини, (не)плаћени рачуни, уредно вођени спискови,... неуредно су разбацани по свакој просторији за коју више не постоји кључ, јер ту владају само временске браве које се откључавају само онима које радозналост са новим и жал за старим наведе до прага.
- То је све што је још од покојне Лабудњаче остало - каже нам Ружа Стјепановић, прва мештанка на коју смо наишли, и то док је брала зову коју касније продаје. - Била је некад фирма која је ’ранила три-четири села, а сад нема ни једног радника! Ето докле је дошла Лабудњача... Нема више ни чувара, нема ниђе ничега, може да украде ко шта хоће.
Будући да је бака Ружа тек „касније” дошла у Лабудњачу, инсистирала је да нас упозна „с једном бабом која је прије ње дошла, па нам може мало боље кас’ти”.
- Љууубооооо - виче Ружа преко плота. - Љуууубоооо! Оди вамо да причамо, да коначно нешто проговоримо!
- Шта је пригустило - појављује се Љубинка Ђорђевић, уморна од рада у башти, али видно расположена за разговор кад год се за њим укаже прилика. - Прљава ми рука, ал’ ми душа чиста! Све сама морам да радим... Ја сам и млада и стара, немам другог. Сама и једем!
Премда изузетно витална и живахна, бака Љуба из Лабудњаче нигде није мрднула од новембра. А и што би? Увек има неког у комшилуку ко јој, кад лепо замоли, донесе нешто из радње и подигне пензију.
- За нас је најбитније да имамо радњу - сложиле су се обе наше саговорнице, будући да већ неколико година немају трговину, па морају на разне начине да се довијају. - Имали смо и једног трговца, долазио је сваке суботе, али нас мало има па није имао рачуна и онда је долазио сваке друге недеље. Сад ни њега нема! Треба нам неки да је озбиљан. ’Леб чувамо у замрзивачу... Све што мораш да пазариш идеш у Вајску. Ко има кола, још и некако, али знаш, кола не иду на воду. Крпимо се свако онако како се снађе.
Ружа и Љубинка су својевремено радиле са стоком и дочекале пензију која сад, да куцну у дрво, редовно леже, док до додатне зараде стижу брањем и продајом зове, бобица и коприве.
- Моја ћерка и зет нису запослени, тако да и они иду да беру зову - прича нам бака Ружа, хвалећи се како има унука, најмлађег мештанина у Лабудњачи. - Он је једино дете. Кад не иде у школу, онда и он оде у зову или бициклира до Вајске. Сад завршава први разред и сваки дан долази такси по њега да га вози у школу у Паланку, а то не знам ко плаћа, али ко год да је, хвала му.
Осим тог момчића, у Лабудњачи нема више деце. Штавише, од 17 становника, 12 њих су пензионери. И сви се лепо слажу, „ко рогови у врећи”, довитљива је Љубинка. Каже да нема свађе и што се ње тиче, нек’ су сви живи и здрави. Ипак „свак’ се својим вратима затвара”.
- Лепо нам је, мир, тишина, ал’ је далеко од свега свијета - узвикује Ружа, тужна што су доживели нешто о чему нико није могао ни да сања. - Пропадамо и ми у нашим кућама ако не окречимо, а не село...
Житељи Лабудњаче данас имају највећи проблем са путевима, водом, па и струјом. Како кажу, чим дуне јачи ветар искочи им осигурач, па нема ко да им га поправи и по недељу дана. Међутим, ових дана се, ако ништа друго, ради пут у том селу, односно план је да се поспе ситан камен како би возила Хитне помоћи могла да приђу кућама.
- Имају уличну расвету, прошле године смо је мењали, постављена је на сваки други стуб; воду имају, мада су кратко време имали проблем с тим. Ове године ће се радити фабрика воде у Бачу, али нисам сигуран шта ће бити са Лабудњачом - каже секретар Месне заједнице Вајска, којој припада и Лабудњача, Момир Сворцан. - Сад је то место у ком вероватно нико не би желео да живи, доста је руинирано, лоше изгледа.
У Лабудњачи је до 1965. године, када је била велика поплава, била и школа, а мештани се сада присећају и биоскопа. Имали су двораницу у којој су се окупљали и славили Први мај и Нову годину.
- Има дана, можеш го да се скинеш, нема ко да те види - враголаста је бака Љубинка Ђорђевић. - Идем сваки дан на Дунав, како не... Обујем штикле, бела кошуља, наочале, а зуб у главу немам! Али нисам ја одувек била оваква... Била сам и ја некад млада и лепа. Прекопута је била сала, сва у огледалима, предивно је било, тамо смо славили, играли, упознавали се, водили љубав. Милина је била!
Леа Радловачки
