Међутим, ако нисте врсни познавалац тих „сремачких” крајева, врло лако се може десити да изокола стигнете до циља. А како су својевремено ту и била римска насеља, махом претече данашњих, онда није ни чудо што сви путеви ипак воде тамо где сте се упутили. Тако вас у једном тренутку дочекује и Чалма, како кажу мештани - лепо село.
- Рођен сам овде, нисам ни помислио да напустим Чалму - каже нам деда Петар Вукановић, ког смо затекли у центру како на огласној табли тражи које су новости у селу. - Овде су ми рођени и деда и прадеда... Знате, што си старији, то те све више вуче да останеш, а док си млад, луташ по целом свету. Био сам у Швајцарској четири месеца, али се нисам покајао што нисам отишао одавде заувек. Нема те Швајцарске као што је Чалма!
Или, макар, није било тако доброг места или државе као што се некад живело на овим просторима, појашњава деда Пера, радо се присећајући дана кад је радио у трговини продајући тракторе и механизацију. Како каже, зарађивао је 220.000 месечно, а годишње је добијао још по три плате „гратис”. А сад муку мучи с малом пензијом и болесном бабом (женом, јелте) која не може ни да стоји на ноге.
- За време Тита ми је било лепо, живело се лепо, а како је Тито умро, тако су све окренули натрашке и довиђења - носталгичан је стари Чалманин. - А и данас је народ као народ, слажемо се добро, нико се ни за шта не свађа. Сви за једног, један за све.
Можда се с њим не би сложио комшија Вељко Радуловић, будући да је највише киван на оне људе који „ништа не раде, добијају социјалу, а могу коњу реп да ишчупају”.
- Шта ја да вам кажем о Чалми, идите горе у центар, тамо су они што не раде, они имају шта да кажу, а држава је мало крива што имамо толико нерадника - упутио нас је деда Вељко, док је са супругом Милојком утоваривао шапурике припремајући се за предстојећу грејну сезону. - Како ко ради, тако и живи! Ми и сад радимо сваки дан, ал’ нек’ смо живи и здрави. Рад нас и одржава у животу...
Основна школа „Свети Сава” у Чалми важи за једну од најстаријих у Срему и тренутно броји око 80 деце од првог до осмог разреда, те у петом и шестом разреду има по троје-четворо деце. У парку прекопута наишли смо на Јану Топић и Тању Цвијетићанин које су се у лепом преподневу љуљале, такорећи забављале на сеоски начин.
- Лепо нам је овде, није нам никад досадно - кажу девојчице, не претерано одушевљене због почетка нове школске године. - Стално се шетамо, играмо, а највише волимо да идемо на Шарчев брег, то је на крају села, па правимо пикник.
И док једни раде и у пензији, други су запослени по фирмама у Сремској Митровици, трећи на њивама, а четврти по иностранству. Међутим, они који су свој труд и рад усмерили на обрађивање земље, углавном се сад базирају на воћарство или житарице, док су мали пољопривредници принуђени да се удруже не би ли опстали.
- Наш атар има око 3.500 хектара обрадиве површине, а наша земља је веома плодна - каже нам секретар Месне заједнице Чалма Ранко Малешевић. - Људи се сад нарочито баве узгојем јабука, крушака, шљива, кајсија, дуња, држе и винограде, док имамо неколико већих произвођача парадајза и све је више сунцокрета на нашим њивама.
У Чалми, пак, живи око хиљаду људи, а од 530 кућа око 70 је празних. А један од већих проблема је тај што су се људи отуђили.
- Некад су куће прављене на мобу, комшије би долазиле и помагале. А сад су се отуђили. Како су људи постајали образованији, успешнији, више није било тих односа, као да се овде не поштује туђи успех - сматра Малешевић, напомињући да је Чалма некад била веома просперитетно село, будући да је имало рендген и након Другог светског рата, банку, много занатлија...
Данас је, као и у осталим мањим местима, све мање младих, па су се тако и кафићи позатварали. Ипак, на срећу, оно што функционише јесу спортски клубови - фудбалски, женски одбојкашки, стонотенисерски, карате.
- Сад нам у селу раде кабловску мрежу и гасификацију, тако да је план да се прикључимо на гас до јуна наредне године - наводи секретар МЗ Чалма, напомињући да је у плану и да се ради водовод, односно прикључивање на градску водоводну мрежу. - Требало би да завршимо и капелу на православном гробљу, остало је да урадимо прилазни пут, паркинг, да прикључимо струју и направимо две расхладне коморе за преминуле.
Леа Радловачки
Фото: Р. Хаџић
