„Дневник” у селу необичног назива: Љуба

Будући да нису могли да се прикаче на шидску водоводну мрежу, добили су постројење које пречишћава воду која је сада, кажу становници, врхунског квалитета. И сад, кад је 21. век коначно закорачио у то сеоце, житељи Љубе могу да размишљају и о неким другим инфраструктурним подухватима, као што су путеви, тротоари, па и канализација.

– Треба да се ради пројектно-техничка документација за канализацију, али нас то, као село, не занима толико – каже председник Савета месне заједнице Љуба Мирко Белан. – Нас највише занима да нам направе пут Љуба–Сот јер ћемо тако до Шида имати 14 километара, а овако имамо 20. Сад аутобус код нас долази као у слепо црево, исто као и у Сот, а овако би могао да кружи. Пројекат треба да буде готов у фебруару и у мају да се крене у изградњу тог пута...

Од осталих радова очекује се и завршетак дотеривања новоизграђене капеле, у којој је остало још да се направи плато, агрегат и уведе струја да би коначно била у функцији. Иако у Љуби има мало становника, свега око 300, годишње умре десетак мештана и веома им је важно да имају простор прилагођен и за такве ситуације.

– Тротоари су нам у лошем стању, треба чистити и канале, нико то није радио још од Тита – наводи Белан, нарочито поносан на чињеницу да, упркос манама које село има, у Љуби живи неколико нација, имају четири цркве, три гробља и сви се веома лепо слажу. – Највише је нас Словака, па Хрвата око 30 одсто, потом Срба, а имамо и два Мађара и једног Русина. Реткост је да имаш ситуацију да се Србин и Хрват зову браћом. Овде чекамо коме је слава или Божић, па да идемо једни код других. Видите, међуљудски односи су свугде нарушени, у породици се међусобно чланови посвађају и не причају једни с другима, о чему даље да причамо? Али овде нико никога не узнемирава, чак ни за време ратова деведесетих нико графити није нацртао!

– Зашто сам завршио у Љуби, то само бог зна, али ја не верујем у бога – каже нам врло озбиљан Мирослав Руман Yolе, с тврдим „y”, који је „матори дедушина”. – Ускоро ћу постати прадеда, али тебе то не занима... А овде се никако не живи! Туга и жалост... Био сам у Братислави и возио сам аутобус, и сад бих био господин човек, а овде сам вандрокаш! То ми је надимак. Слушај, жено, знаш ли ти каква сам ја био битанга?! Вечити бунтовник...

И док се Yolе и даље „бунтовчи” и пати за љубављу која му је родила троје деце, дане проводи у сасвим уобичајеним стварима – седи у центру са себи сличнима и испија алкохол, као онако како живот испија њега.

Колико год да се међусобно добро држе, ипак муку муче с малим наталитетом, па им се тако годишње роде можда два детета, а основну школу, која је до четвртог разреда и броји девет ученика, можда и затворе...

– Имамо 50 младих људи који су отишли у Словачку, али због стања тамо, мораће да се врате како год – прича наш саговорник, додајући да Словаци иду да живе у својој матичној држави, док Хрвати користе двојно држављанство да би макар радили у Хрватској, углавном у Илоку. – Сад је тако да је у готово свакој кући један запослен, највише у фирмама у општини, па и у Обреновцу, иду и дижу противградне мреже... Међутим, већина становништва се овде бави пољопривредом колико може. Рецимо, до пре неколико година ишло нам је млекарство и говедарство, дневно је из Љубе излазило 3.000 литара млека, а данас ни 300. Мало су нам сад кренули виногради и пчеларство је веома добро, али ту нам долазе углавном пчелари са стране...

Колико је природа заносна у Љуби, толико је и плодоносна, макар пчеларима. На путу ка граничном прелазу с Хрватском налази се викенд-насеље, које је последњих двадесетак година живнуло, и то захваљујући бачким пчеларима који су у Срему пронашли идеалне пашњаке за своје пчеле, чак до те мере да су добили и своју улицу – Пчеларску.

– Врцам све, ливадски, багремов и липов мед – каже нам пензионер из Равног Села, општина Врбас, Милан Чађеновић. – Ја сам овде 25 година! Прво сам био илегалац по туђим њивама, па кад смо уклавирили да је то – то, онда смо покуповали све викендице. На пролеће ћемо добити водовод, али мана је што нема струје. Стално сам овде откако сам у пензији. Посадио сам и воћњак...

Један од проблема је и потенцијално затварање граничног прелаза, о чему се прича већ неко време, каже наш саговорник.

– Кажу да им је скупо одржавање прелаза. Наопако да нам људи не пролазе овуда, сви који иду у Бачку, чак и до Сомбора, иду преко нашег села... Међутим, биће како се договоре обе стране, наши и Хрвати, јер не могу једни без других да затворе прелаз – појашњава Белан.

Ипак, осим недаћа, житељи Љубе имају у чему и да уживају – окружени су прелепом природом, језерима, рибњацима, извориштем и плодним ловиштем. Али ништа не може да усрећи мештане као слава села за Светог Илију, када се обрну бар два прасета и два јагњета на ражњу!

Леа Радловачки

Фото: В. Фифа