Пре две године им је школа, која је деценијама имала искључиво комбинована одељења до четвртог разреда, званично угашена, па деца иду у осмолетку у оближњи Бајмок.
Занимљива је и уочљива промена када је реч о даљем образовању, односно да је све мање деце заинтересовано да иду на дошколавања, те радије одлазе у иностранство.
- Од моје генерације, кад нас је било 30 у целој школи исто до четвртог разреда, нас 17 је завршило факултет, али сам само ја остао у Мишићеву - прича нам домаћин, активиста и председник подружнице Удружења ратних добровољаца, њихових потомака и поштовалаца „Краљ Петар Први” Перо Шуњка, истичући да од десет средњошколаца њих троје оде на студије. - У селу имамо тридесетак младих, али половина већ има стан или момка у граду, па њих можда десетак преспава у селу. Својевремено, кад сам водио Дом културе, рекао сам да, ко се ожени из Мишићева, доведе цуру са стране и остану овде, добија за yabe салу за свадбу и добија телевизор у колору! Имали смо један такав случај...
Сада су у селу најактивнији пензионери, односно чланови поменутог Удружења, па је тако сада и идеја да, будући да немају амбуланту, организују да им из најближег Дома здравља бар двомесечне долазе и контролишу старије мештане.
- Занимљиво је да овде ни нема много живих деда, највише је удовица у селу - каже Шуњка, али тврди да је таква ствар одувек била. - Мишићево је генерално сиромашно село. Овде су се доселили људи из брдских крајева, и ми смо и сад у истом броју као тад по питању активних домаћинстава, али је мање становника, јер више нема по кући петоро или осморо њих, већ двоје или ниједно. Али, Србија кубури са бројем становника у целини.
Од сточарства не може да се живи
Пре стотину година, али и касније, породице из Босне су се досељавале у Војводину зарад плодне равнице, погодне за бављењем пољопривредом. Некад се од ње и могло фино живети, а сада, нарочито када је реч о сточарству, ситуација поприлично у кризи. Управо због тога, наредни месеци биће пресудни за породицу Вукајловић која тренутно има око 75 грла музних крава, телади, јуница и бикова.
- Сад је јако тешко, млекарство је у минусу - прича Мирослав, који је пре 22 године почео да се бави сточарством и земљорадњом. - Тренутно имамо залихе хране до јесени, силажу, па ћемо видети да ли ћемо све распродати, јер дотле је дошло. Цене хране су ненормално отишле, не исплати се, а млеко је yabe. Крава више поједе него што нам да. Ми сад трпимо јер смо уложили у машине, измузиште, стоку, не можемо прекинути преко ноћи, али ако издржимо још који месец... Нисмо спремни на такав корак, али смо принуђени.
Има свега, осим девојака
Када је пре десет година отишао у пензију, Михаљ Рудински из Суботице је одлучио да напусти град и оде да живи у неком мирнијем месту. Све жељене услове испуњавало је управо Мишићево, па сад повремено одлази у свој град како би се виђао са децом.
- Нема овде никаквих проблема, све је у реду, не свађамо се, не тучемо се, скупљамо се код радње јер немамо кафана, па онда буде свакојаких прича, свако препричава своје доживљаје - каже нам Рудински и додаје да у Мишићеву има свега, осим девојака, али и да је најважније снаћи се.
Осим стоке, Мирослав са млађим сином Страхињом ратари на око 90 јутара земље на којој сеју уљану репицу, сунцокрет, кукуруз и детелину. Кад све саберу и одузму, годишње заврше у минусу, па Мирослав каже да им је боље да живе од продаје кукуруза, уместо што се бави стоком по цео дан и нема никакву зараду.
- Раније је литар млека био 21 динар, а литар нафте 28. Сад је нафта скочила на 200, а млеко на 35 динара! Србија ће остати без стоке, а хране у свету већ нема - истиче наш саговорник.
Како се смањује број становника, тако расте број празних кућа, али то не значи да су све на продају, јер, како објашњава наш саговорник, има много оних који су емотивно везани за кућу и радије би да се сама сруши, него да зараде који евро на њу. Тек понеко преломи па прода...
- Сад више нема смисла ни зидати цркву, то је тачно. И ово где сад седимо, некадашњи Дом културе, био је црквени плац. У сваком случају, крајем деведесетих дођем на идеју да подигнемо макар православни звоник и сад ћу вам испричати нешто што мало ко зна. Предрачун за изградњу је био 120.000 динара и први ком сам се обратио за помоћ, а који је уједно и био први уплатилац, био је муслиман! Други је један човек из Мишићева, трећи уплатилац, који је дао највише новца, је Мађар, а на крају, кад смо скупили 100.000 динара, извођач радова, чији је власник Хрват, одлучи да нас части тај остатак - поносно истиче Перо Шуњка и тиме лепо завршава важну лекцију коју смо обновили управо у Мишићеву.
Леа Радловачки
