Тројица Солунаца: Филип Гузина, Видак Ђеклић и Трифко Пикула слове за осниваче села, а њихови потомци јуче су присуствовали свечаности поводом прве стогодишњице Нове Црвенке, заједно са представницима Општине Кула, мештанима и пријатељима из околних села.
- Ово је важан јубилеј Нову Црвенку и важан празник за целу Србију и Републику Српску, која такође слави Дан заставе и српског јединства - рекао је председник Општине Кула Дамјан Миљанић, додајући да је за мештане Нове Црвенке посебно важан јучерашњи скуп, будући да слави сто година од оснивања места. - Нова Црвенка је мало место које негује дух и има укорењено памћење на тај догађај, као и моменат кад се сви подсећамо да је кроз историју српски народ имао тешке моменте и тешка искушења, али је борба обележила наш народ, борба за слободу или данас у миру, борба за боље сутра. Томе и тежимо, да изгртадимо бољу Нову Црвенку, бољу општину Кула и бољу државу и све просторе на којима живи наш народ. У томе нема места за малодушност или за кукање на тешке моменте, увек их је било, већ треба да чујемо поруку предака и градимо бољу будућност.
У циљу развитка села, Миљанић је истакао да се протеклих година доста улагало - изграђена је путна инфраструктура, нарочито кад је реч о инвестицији која подразумева нов пут између Црвенке и Нове Црвенке. Такође, у селу су асфалтиране улице, уређен је Дом пензионера, а како у месту има све више новорођене деце, у плану је прављење још једног дечјег игралишта, као и изградња првог вртића.
- Обезбедили смо простор, разговарали смо с мајкама, тако да би било сјајно да то реализујемо, што би била нова победа Нове Црвенке - нагласио је Миљанић.
Уз куће било важно сазидати и школу
На сто парцела које је пројектовао инжењер Мразовац, насељени су солунски добровољци са својим породицама и тако 1923. године основали Нову Црвенку. Мештани су најпре славу села обележавали на Светога Саву, да би касније узели 15. септембар за најважнији датум у месту.
Црква је зидана од 1924. до 1927. године, а звоник 1939, премда црква никад није подигнута у месту. У почетку је у селу живело око 700 мештана, док их данас има мање од 300.
Свечаност поводом обележавања стогодишњице Нове Црвенке почела је окупљањем код споменика Солунским добровољцима, дела вајара Јована Солдатовића, где су венце положили председник Општине Кула, предствници Савеза бораца Општине Кула и Месна заједница Нова Црвенка, након чега је црвеначки парох Радован Маљковић одржао парастос свим преминулим борцима током Првог светског рата. Он је том приликом истакао да је важно да се сетимо наших предака који су платили најтежу цену својим животима, али да су, победивши у Великом рату омогућили потомцима да живе у слободи.
Након скупа у центру села, културно-уметнички програм је одржан у Дому културе, почевши државном химном „Боже правде“ и песмом „Тамо далеко“, након чега су говор одржали председник Савета Месне заједнице Нова Црвенка Зоран Гојковић, захваливши се бројним гостима што су увеличали догађај својим присуством, а потом су се обратили и најстарији мештани села - Владимир Слијепчевић (84) и Владимир Бата Козар (86).
- Захвалан сам Богу што живим и присуствујем овој јубиларној стогодишњици настанка нашег најдражег села - рекао је Слијепчевић. - Овде сам се родио, одрастао с најдражим људима. Наших родоначелника више нема, сви су се преселили на сеоско гробље, где одмарају и почивају на миру, остали смо ми, њихови потомци, да негујемо сећања и приближавамо прошлост са дивљењем и поштовањем на те храбре људе.
Владимир Бата Козар, иначе аутор монографије „Горштаци - Нова Црвенка“, подсетио је присутне на историју настанка села, живот с каквим су се први пут сусрели Солунци у равници, те да, без обзира на сиромаштво и тежак опстанак, сви су живели заједно и у слози.
Срећа и туга најстарије мештанке Милице Козоморе
Најстарија мештанка Нове Црвенке, која додуше већ око 60 година живи у Београду, Милица Козомора Гајић (90) присуствовала је јучерашњој свечаности поводом стогодишњице села. Том приликом је обишла своју родну кућу о којој, као и о самом месту, говори кроз сузе и кнедлом у грлу.
- У души ми је село моје и ове улице, народ, сви смо се дружили, било нам је све лепо, сасвим другачији је био живот тада, у сваком смислу - присећа се бака Милица, срећна што је поново у свом селу, али тужна што њених вршњака више нема. - Отац ми је био Солунац и мучио се кад је дошао, прво је живео на Лацкином салашу код Куле, а онда је овде добио земљу од краља и сазидао кућу. Тешко је видети кућу у којој сам одтасла, али волим што сам дошла и видела свој народ и своје село, иако ми је тешко. Нисам долазила често, ранијих година јесам, сад сам ипак стара и већ немам код кога да дођем... Свим мештанима бих поручила да су живи и здрави и да уживају у нашем лепом селу!
- Важно је напоменути да су ова пољопривредна земља и кућне парцеле, које су додељене добровољачким породицама, уредно плаћене велепоседничким породицама новцем краља Петра Карађорђевића и зато се ми данас, након сто година, осећамо слободним, јер иза нас није остао дуг. У нади да ће Бог испунити наша очекивања, а нас размножити и ојачати да будемо достојни представници својих предака, честитам вам дан села и овај велики јубилеј - закључио је Бата.
Дневни програм увеличан је и наступом КУД-а „Дурмитор“ из Куле, гусларом Петром Пером Вујовићем, женске певачке групе, док је један од домаћина Угљеша Слијепчевић рецитовао своје песме које је написао инспирисан Новом Црвенком. Ратко Јоковић свирао је на двојеницама, а уз мушку и женску изворну групу изведене су песме „Ој, ђевојко, моја душе“ и „Ој, соколе, тицо мила“. На бини су наступили и председник Удружења књижевника и ликовних стваралаца „Стазе“ из Куле песник Гавра Веселиновић, који је на почетку отпевао песму „Тамо далеко“, потом је певала Радмила Милошевић, чиме је и завршен свечани програм уз пригодан ручак у Дому културе.
Леа Радловачки
