Најпре су вашари били смештени у самом центру места, на тргу, да би, с изградњом православног храма 1935. године, вашариште премештено на нову адресу и то под дудовима (који су служили за ‘ладовину али и узгој свилене бубе) – између Виноградске и Улице Михаља Танчића.
Кад већ спомињемо цркву, у Дебељачи се налазе четири активна храма – православни, католички, реформаторски (најјстарији, уједно и проглашен спомеником културе) и адвентистички – док је до Другог светског рата постојала и синагога, у чијем објекту је, без Давидове звезде, већ деценијама смештен магацин.
– Кад је био пораст индустрије, имали смо пет фабрика, неколико хиљада запослених, досељавали су се из околних места, тако да је Дебељача била економски доста стабилна и јака – прича Лазички, додајући да се мештани данас диве шта је све њихово село некад имало.
Дебељача, као српско место, први пут се спомиње у писаним документима још 1660. године, међутим оно потом постаје пустара, а затим поново настаје средином 18. века од када постоји у континуитету. Назив села је од почетка исто, с малим варијацијама попут Девелак, Дебељак, Дебељачка пустара, а за порекло имена везују се разне приче... Према једној, реч је о јакој трави званој дебељица или дебељача, која се давала овцама, док постоји и предање да је назив потекао од једног мештанина дебелог Јаше (Јакова Стојановића), који је држао кафану.
Иначе, Дебељача је настала након исушивања мочварног подручја и прављењем стратешко ушореног села које је служило за одбрану од Османлија. Тако су прво досељени Срби, па Мађари, па опет Срби и поново Мађари.
Далеко од тога да се може рећи да је данас у Дебељачи лоше за живот! Осим што имају решену путну инфраструктуру (будући да су калдрме и коцку прекрили асфалти, евентуално понегде туцаник, због чега Дебељача више није у блату), водоводна мрежа им је обновљена а вода исправна, гасификација је спроведена у целој општни Ковачица али се чека на пуштање гаса, док ће се ускоро кренути и са реализацијом највећег сна – изградњом канализације, дуге око 50 километара, а коју ће финансирати Република Мађарска.
– Такође, комасација представља темељ за даљи развој места, инфраструктуру и пројекте. Ми не знамо кад је она првобитно рађена, тако да смо поднели иницијативу Општини и она је пре око две и по године покренула тај поступак у сарадњи са Покрајинском владом. Исто тако, кад је реч о ауто-путу, сви се радујемо, јер ће нас повезати са Београдом и Новим Садом. Ми смо сугерисали да петља буде на новом путу из Опова ка Дебељачи, који је иначе стари поштански друм, јер сматрамо да би то било добро за развој наше привреде – вели наш саговорник и надовезује се на тему ветропарка, од ког Дебељача има користи утолико кад јој затреба помоћ око реализације неког пројекта, као што је то била изградња дечјег игралишта 2020. године. Иначе, у плану је и да дебељачки атар постане богатији за још петнаестак ветрењача...
Осим добростојеће привреде, мештани овог банатског села од око 3.500 душа, могу да се похвале и јаком пољопривредом, нарочито када је реч о ратарству, будући да, како тврди Лазички, шаргарепа, першун и пашкант постају полако али сгурно њихов нов бренд.
– Имамо квалитетну, растреситу, лако обрадиву земљу и све културе које засејемо успевају – поносан је наш домаћин, који нас је дочекао у згради (у којој се налазе Месна заједница, Матичар, Полиција, ЈКП „4. октобар“, Канцларија за комасацију и др.) која почива на темељима старим око век и по.
А кад се не ради и не брига око проблема, онда се слави – на вашарима, у центру, по локалима, кућама... где се стигне. А поводи су бројни, будући да сви славе све празнике, а најзначајнији је онај свакодневни – празник јединства и слоге.
Текст и фото:
Леа Радловачки
