(ФОТО) ДНЕВНИК У ДЕЛИБЛАТУ Банатско село за које не можеш да се не вежеш; ТАМО ГДЕ СТЕ СВОЈ НА СВОМЕ

Ово село је 233. у ком смо досада били, али како бројка није нарочито памтљива, оно што ће нам дефинитивно остати урезано у сећању је где смо, кад и с ким били почетком овог претоплог јуна. Јер, прича која је пред вама не сличи ниједној до сада, али ипак ће вам рећи оно што већ добро знате – наша Војводина је шкољка пуна бисера који ишчекују својих пет минута.

Па тако је овонедељни рефлектор уперен ка Делиблату које је оличење реалистичног фатаморгана, по чему узгред и носи име, потичући до мађарске речи „делибаб” која означава невероватну фатаморганску појаву. А ушушкано између два специјална резервата природе, богато водом, шумом, јединственом флором и фауном, јужни Банат нам је још једном показао колико је нестваран и вредан сваке/чије пажње.

– Љубав према месту и дивни људи су оно што ме асоцира на Делиблато – каже нам председница Савета Месне заједнице Радмила Потежица, у селу познатија под надимком Рада. – Не можеш да се не вежеш за ово место, увек ме је нешто и вукло да му се вратим. Кад сам овде знам где припадам, свој си на своме, ту су ти кумови, бабе, деде, ту је и наше гробље и сви они коју нам драги а више нису физички са нама. Сви су ту.

У Делиблату живи нешто мање од 2.000 људи, али довољно да имају амбуланту, пошту, осмолетку, бројне организације и клубове који заједничким снагама држе и одржавају село. А све то може постати и део ваше свакодневице уз много среће да нађете усељиву кућу за 20.000 евра.

– Истина, с друге стране ми на селу смо доста ограничени када је реч о могућностима које су веће у граду, због чега се довијамо, договарамо и заједно организујемо када треба да се возе деца на тренинге и слично. У суштини, добро је ово место, близу смо Ковина, Панчева, Смедерева, па и Београда иако не гравитирамо према њему. Можда би нам било боље да смо ближи Новом Саду – вели наша саговорница, истичући да уз добре људе у тиму, многе ствари могу да се постигну.

За то је потребна неуморна воља, време, иницијатива, али и подршка. А као резултат, село буде дотерано са душом и мештанима који су мелем за наша срца која пате за равницом и Банатом...

– Највећи проблем нам је биоскопска сала за шта имамо обећања да ће бити сређена. Фасада је урађена и споља све изгледа дивно, али унутра... Имамо КУД, имамо дечји оркестар, сви они треба да имају свој простор где ће радити и наступати. Јер наше манифестације се одржавају на отвореном и долазимо у ситуацију да их отказујемо јер су превисоке температуре или пада киша – истиче Рада Потежица.

И заиста... Оно што је некад био центар културно–уметничког стваралаштва, данас је пространи голубарник огољених зидова и исфлеканих подова. Наизглед као погребни живот сале која вапи да васкрсне и поново покаже своју импозантност и значај.

– Ако мене питате, прво бих волела да се среди сала, али бих и на салу за прославе коју имамо у згради наше прве основне школе, урадила нов кров – додаје председница Савета.

А за ту просторију такорећи је задужен члан Савета Петар Котарица који је и сам завршио шести, седми и осми разред у тој школи, баш на месту где је данас десни део велике сале.

– Месна заједница изнајмљује мештанима овај простор који је иначе у власништву Општине, због чега део новца иде њима. Најмање једном недељно овде буде неко окупљање, прослава – додаје Котарица, признајући да је заборавио на своје школске дане, те да му цело реновирање није евоцирало нека посебна сећања.

Колико прича крије скривено Делиблато само ће вам се ка’сти и у наредним бројевима „Дневника” када ћемо вам разоткривати и друге бисере крај војвођанске Сахаре. А до тада, не било вам тешко, „скокните” до Баната, упознајте се с лепотама које нуди, уживајте у пићу и ићу, људским причама и осмесима, свежем ваздуху, спокоју усред немирног света.

Текст и фото:

 Леа Радловачки

„Четири годишња доба” су минимум четири повода за посету Делиблату

Фокусирани на манифестациони туризам, Еколошко удружење сеоског туризма Делиблато „Оаза” већ 15 година организује фестивал „Четири годишња доба”, а који јелте подразумева четири догађаја годишње. Тако сезону почињу средином јануара, на Крстовдан када праве пихтије, а наредног дана на Богојављење их једу, али и пеку крофне. Та манифестација се зове „Пихтијада”.

– Овај део Баната је некада био познат по винима, али услед филоксере која нам је десетковала винограде тридесетих година прошлог века, сада имамо 15–ак оних који се баве и то сваки на површини до једног хектара, не више – прича нам председница поменутог Удружења Љиљана Амбруш. – Последњи викенд у фебруару организујемо „Дане вина у Делиблату” када се такмичимо чија су вина најбоља. Трећа манифестација је „Преображенски дани” и њу организујемо почетком јесени. Некад смо имали летњу манифестацију „Не ломите ми багрење”, али због великих вурућина смо морали да је отказујемо. И, последња током године је „Берићетна јесен” када је берба грожђа.

Православна купола чува и памти

Историја банатског села Делиблато сеже уназад неколико векова, док се први пут спомиње у списима из 1660. године и то као српско насеље. У том месту званом Спасово, саграђен је први православни храм од дрвета, да би по преласку на данашњу локацију, мештани подигли нову цркву која је изгорела, те сазидали 1778. године озбиљно здање – храм посвећен Светом Николи – а које и данас прети времену. А уназад осам година свештеник Зоран Јованов, иначе родом из Српске Црње, задужен је за делиблатску парохију, очување историје и традиције свог поднебља.

– Ова наша црква је некад била заједничка, користили су је и Срби и Румуни, све до почетка прошлог века када су Румуни усвојили грегоријански календар – прича нам парох, додајући да се при раздвајању равноправно поделила имовина, након чега је потом сазидана румунска црква. – Што се тиче наше цркве, она је под заштитом као споменик од изузетног значаја, а осим иконостаса који је рад Јакова Орфелина и то по узору на онај из Саборне цркве у Сремским Карловцима, под заштитом је и Христов гроб који је направио Живан Поповић почетком прошлог века.

Међу значајним детаљима у цркви јесу и трагови Османлија који су 1793. године пролазили кроз Делиблато, ушли у храм и оштетили иконостас, што је и данас јасно видљиво. Немила судбина нападача одмах га је стигла, док под православном куполом тај историјски траг и даље подсећа и опомиње.

– Наша парохија је одувек имала храбре мештане и свештенике, тако и постоји акт у ком се вожд Карађорђе лично захваљује селу Делиблату, јер је дало значајан допринос у оружању и подизању устанка – истиче поп Јованов. – И данас се трудимо да будемо укључени у живот села. У сарадњи са основном школом организујемо разне акције и такмичења, а од ове године имамо и награду „Чисто срце” коју ће добити ученица коју су сви остали ђаци изабрали за најбоље дете у школи.

СРП „Краљевац” доказ да без науке нема ни успеха

л Пре 21 годину група мештана Делиблата, међу којима је највише било ловаца и риболоваца, одлучило је да узме ствар у своје руке и од језера, укључујући и пространство око њега, направи Специјални резерват природе „Краљевац”, што су успели шест година касније. Поневши значку прве категорије, Удружење спортских риболоваца „Делиблатско језеро” почело је да газдује са 280 хектара делиблатског атара. Стална и плутајућа тресетна острва на језеру скоро па потковичастог облика, околне шуме, ливаде и пашњаци – благо су које је остало сачувано захваљујући неколицини ентузијаста који себично ал’ и великодушно чувају оно што им је поверено.

– Имамо визиторски смештај са 18 лежаја, организујемо разна такмичења у пецању, долазе нам пецароши из целог света, а највише из Панчева и Београда – вели Љубомир Стојичковић који је до пре две године био заменик управника СРП „Краљевац”, али свакако један од иницијалних покретача пре две деценије. – Краљевац је познат по томе што има највеће станиште текуница којима се хране орлови крсташи и белорепани. Сваке године радимо мониторинг са Заводом за заштиту приороде и ПМФ–ом, јер нема рада и успеха без науке!

И док у самом језеру, које се простире на 170 хектара, постоји 12 изворишта, због чега, како мештани тврде, имају најквалитетнију воду, сам резерват броји око 160 врста птица, капиталне примерке сома и до 120 килограма, али и шарана, смуђа, бабушке, деверике...

– У плану је да направимо подземни музеј, што смо кренули у сарадњи са партнерима из Румуније, али већ 3–4 године то све стоји, а инвестиција је око 2 милиона евра – каже наш саговорник, додајући да није све тако беспрекорно у њиховој оази. – Проблем нам је мањак сточног фонда, јер некад смо у селу имали на хиљаде оваца, а сад не знам да ли их има 200! Нама је велики трошак да косимо 40 хектара пашњака, а текунице неће у траву која је дужа од 20 центиметара.

Боравак уз језеро не кошта ништа, осим ако бисте да забаците удицу и окушате срећу, онда вас то задовољство стаје 1.000 динара на дан или 4.000 за 365 дана!