Како је Милан Рунић као руски тенкиста ослобађао Београд 

Да је војевање традиција његове породице, са поносом истиче 93-годишњи проф. др Милан Рунић, којем је протекле недеље по пети пут додељено одликовање руске амбасаде као тенкисти Црвене армије који је 1944. учествовао у ослобађању Београда.
1

Зато један од ретких сведока и почиње разговор помињући свога претка, капетана Симеона, који је за показану храброст у рату са Турцима и за 11-годишње примерно руковођење граничарским шанцем, према одлуци Марије Терезије, добио племство, али и место у „Мемоарима” Симеона Пишчевића и легендарним „Сеобама” Милоша Црњанског.

Овај времешни Новосађанин имао је само 17 година када му је петокрака закачена на ђачку капу, и не слутећи какву ће биографију исписати седам деценија касније. Почетком септембра, на терену између Ниша и Крушевца, појавиле су се јединице 4. Механизованог корпуса генерала Жданова којима је требао артиљерац у тенку.

– Када је командант батаљона видео моју ђачку капу, упустио се у разговор са мном; између осталог, питао ме је који сам разред завршио и установио да то одговара завршном разреду у ШСР-у и да знам тригонометрију – наводи у аутобиографском роману „Сећање”. – Разговарали смо на руском јер сам ја, уз двојицу теча који су били руски емигранти, прилично савладао тај језик. Мобилисао ме је у Црвену армију и мом командиру дао писану потврду. Пре рата смо имали у кући доста оружја, тако да сам знао да рукујем пешадијским. Понешто сам знао и о хаубицама пошто ми је зет био у Петровграду у пуку тешке артиљерије, а ја сам често одлазио у касарну и разгледао топове. Командир тенка, којем сам придодат, објаснио ми је како се добијају координате, како се пуни топ, испаљује, односно научио ме је свему што је било потребно знати. У току даљих акција показало се да сам брзо стекао праксу.

У једном тренутку, јединица је добила наређење да преко Раковице дође до подножја Авале и уђе у битку са немачким трупама.

– Са нама је у борби учествовала и 36. војвођанска дивизија. После завршене битке Немци су били разбијени, а ми смо ушли у Београд на почетку Вождовца и почели освајање појединих кућа. То је било 19, а већ 20. октобра били смо на Славији и спојили се са другим јединицама. Београд је био ослобођен после најжешће битке – наводи, додајући да је том приликом погинуло 1.000 совјетских бораца и око 4.500 припадника НОВ-а.

Победа је накратко прослављена парадом пред маршалом Толбухином и Титом, али пошто Земунски мост није био срушен, са ослободилачком трупом прешао је у Земун и кренуо према Сремском фронту. Будући да је био официр, тек после два рапорта код комесара бригаде, демобилисан је фебруара 1946, када се најзад вратио кући.

– Руски шињел сам предао у јединици, тако да нисам ништа имао осим некаквог yемпера – сећа се послератне оскудице. – Мама је дала да се једно ћебе офарба у плаву боју и један шнајдер, којег смо познавали, на брзину ми је сашио доламицу, а код куће сам нашао официрске чакшире за чизме, па сам тако некако прегурао зиму.

Ипак, живот је текао даље, с вером у боље сутра, те се Рунић уписује на курс за матуранте у Мешовитој гимназији, а након тога одлази као добровољац на изградњу пруге Брчко–Бановићи. Почетком септембра 1946. одлучује да студира Шумарски факултет. Међутим, током треће године почињу хапшења због разних противдржавних изјава. На састанку целог факултета поводом одлуке да се СКОЈ расформира и да неки његови чланови пређу у КПЈ, а остали у НСО, један од говорника изјавио је да су сви сада чланови СКОЈ-а, без обзира на то да ли су били четници или нешто слично, односно да квислинга више нема у СФРЈ.

– Поред мене је седео неки Мирко, који је био четнички настројен, па сам ја устао и рекао: „Ево овде имамо једног!”; настао је општи смех и састанак је завршен. Нисам знао да ћу касније те испаде скупо платити и да ћу бити проглашен за противника КПЈ – признаје.

Убрзо долази наредба да се са свих факултета избаце реакционари, што је требало да оправда хапшења студената ИБ-оваца. Цивилна лица без кривице према којој се могу судски гонити кажњавала су се друштвенокорисним поправним радом. Тако је Рунић доспео у озлоглашени, а тада једва познат логор, где су га годину и по дана третирали као руског курира оданог Стаљину.

– Данас се сматра да су за Голи оток и услове на њему знали Тито, Ђилас, Кардељ и ближе руководство. На пример, посетио га је Ранковић и није ништа предузео да побољша услове. Са Ранковићем и Добрица Ћосић. Кажу, а често и пишу, да је Голи оток био гори од Гулага или Макронисоса, јер је психички за цео живот убијао људе, међу којима су били и борци за отаyбину у Другом светском рату – додаје.

После два-три месеца, војвођански официр Удбе обавестио га је да ће бити премештен изнад Новог Виндолског, где су се рушила стабла за потребе пилане. Тамо је остао до 1951. године, док од исте особе, али без одлуке Удбе, није добио отпусницу и решење да ће га ујутру брод пребацити на копно, док је остатак радне бригаде продужио у рудник Какањ.

По повратку, иако трпевши последице етикете голооточанина, Рунић се предано посветио науци, захваљујући чему ће годинама касније добити место декана на Техничком факултету у Зрењанину. Судском рехабилитацијом држава је донекле поправила штету нанесену његовом угледу. Прву медаљу ветерана добио је 20. марта 1995, када је амбасада Руске федерације обележила 50 година победе у Великом отаџбинском рату 1941–1945, а затим су се оне низале са сваким јубилејом.

Слађана Милачић

Фото: С. Шушњевић

EUR/RSD 117.5845
Најновије вести