Стара је анегдота да је овде недавно један породични „кућни савет“ одлучио да деда пензионер мора нешто да ради, јер овако се више не може. Треба купити огрев за зиму, спремити зимницу, па очувати традицију забијачки, спремити за славу и за Божић окренути печеницу, обележити дечије рођендане, деранима и цурама купити нове мобилне, регистровати ауто, платити порез...
Због тога људи и жене у трећем добу раде хонорарно, јер, веле, на то су научили док су званично спадали у радничку класу. И док је мајка „једва дочекала“ да дође време наднице за брање паприке, јабука, грожђа... (дневница 1.600 динара) деда, мора да допунски доприноси од пролећа до касне јесени.
Бачка Паланка има неке предности у односу на велике градове када је реч о могућностима „мануелног, паорског тезгарења“ не само оних у трећем добу, већ и оних које још пар година дели од пензије. Чак и урбанисти признају да овај градић има свој строго урбани део, периферију, а пре свега стамбена насеља где није дозвољена допунска делатност попут држања стоке у свињцима, шталама, па чак ни живине у кокошињцима, али, ипак се понекада прогледа кроз прсте поготово ако су комшије добре, односно подносе смрад из комшијске авлије. Међутим, има и делова града у којима постоје својеврсни мини салаши, наслеђени кућерци са свињцима и кокошињицима, а који се граниче, на пример, са оближњом шумом Багремара.
Ту је урбанизација заобишла велике баште, може се засадити воће, грожђе, држати гуске, домаћа живина, козе, по која овца, прасе, крмача. Ко је од покојног ћаће, или деде наследио тако нешто данас има и рекреацију и корист, а како власници таквих малих имања од 10-15 ари кажу, имају и здраву храну. Све је то аутомобилом пет минута удаљено од центра Паланке, а све што роди у башти потроши се у сопственом домаћинству. Што претекне подели се родбини, пријатељима, по која литра ракије кумовима и комшијама у оном, урбаном делу града где им је стална адреса.
Чак и бивши директори некада познатих паланачких друштвених фабрика, одласком у пензију кренули су у допунски рад на окућницама својих викендица, али и салаша. Један од њих вели да ће му такав посао продужити не само радни, већ и животни век. Спојио је корисно и оно што је волео као дечачић, па је запатио козе, прасиће, домаће коке, гуске. Каже да свакога јутра од своје куће у центру вароши за пар минута стигне на свој мали салаш, нахрани благо, враћа се у варош како би унуке развезао до вртића и школе, извршио набавку, па на одмарање. С вечери поново на салаш, намузе, најчешће четири литра козијег млека, накупи десетак јаја, нахрани пулина, па опет у свој дом. Буде и козијег сира, па гибанице, а родило је и грожђе и јабуке, па ће бити и ракије.
Када смо код ракије, овде је већ почела сезона рада казана. Воле овдашњи људи да попију, али за већину кафана је скупа, па се сналазе. Сазнали смо да се за килограм крушке вилијамовке са услугом печења треба платити 60 динара. Веле да то није пуно, а ускоро ће и сезона печења лозоваче. У Срему цена грожђа за ком највероватније ће бити између 45 и 50 динара по килограму, у зависности да ли се ракија пече од ризлинга, хамбурга, сланкаменке, или осталих врста стоног грожђа. У Нештину, на пример, воћари и виноградари, а како одавно нема великих откупљивача грожђа као што је некада у овом крају био „Навип“ из Петроварадина или „Вупик“ из Вуковара, пружају муштеријама комплетну услугу.
Имају своје воћњаке и винограде, изградили су савремене дестилерија, некада смо их звали ракиyинице, или пецаре, нуде своју бурад, одржавање кома, дрва, услугу печења у модерним, великим казанима... падне током тог значајног посла и који роштиљ, заврти се котлић, окрене печеница. Више се грожђе у Нештину и суседном не продаје на вагоне, евентуално на тоне, а највише по пар стотина килограма. Оно што се не прода у свежем стању домаћини оцеде у бурад као вино или испеку ракију која може да стоји и чека купце. Неколико домаћина у Нештину ради овај посао, а последњих деценија посебно је на гласу породица Шкрбић. Ураде све, а муштерија само треба да донесе судове, плати и однесе ракију скелом преко Дунава између Баноштора и Бегеча, јер се преко оближње границе са ЕУ, суседном Хрватском, односно Илоком, не може се пренети „ватрена вода“ у већим количинама.
Какви би Паланчани били домаћини када не би допунили породични буyет користећи благодети велике воде, односно Дунава који им је скоро на кућном прагу. Вековима, а посебно у великим светским и чешћим нашим домаћим кризама, овдашњи свет је преживљавао захваљујући пецању рибе. Старији подунавци овде ће вам рећи да је риба од како је света и века била сиротињска храна, али да се увек пекла на свињској масти, па се тако добијао утисак ситости, а када се добро осоли шприцери клизе низ грло.
Прича ми један бивши овдашњи алас, а Миша је давно напустио овај занат због болести, да је некада за један дан из Дунава знао да извади и по 300 килограма рибе, али на дозвољен начин, односно мрежом и другим легалним алатом алатом. Није тада био проблем да се прода квалитетна риба као што су смуђ, сом, кечига, шаран, лињак... Проблем је био са белом рибом које је увек било највише у мрежи. Често се дешавало да после великог улова на десетине килограма беле рибе подели ондашњој сиротињи.
Данас је вели, а како чује, рибе све мање. Прича да садашњи аласи дневно, када су вредни, хватају и десет пута мање рибе него што је он некада хватао, јер годинама уназад краде се риба, струјом и другим техника које нису дозвољене. Али, интересантно је да је некада риба била знатно јефтинија од, на пример, квалитетног свињског меса. Данас се прича окренула, па за килограм смуђетине,и то онако како је риба ухваћена у Дунаву, можеш купити две киле свињетине од бута. Чак и овдашње чарде рибу, највећим делом купују у рибарницама, односно у рибњацима. Интересантно је да се у овом времену најбоље на пијаци продаје бела риба, али и бабушка, или мелез. То је и данас сиротињска храна, јер се може купити за 150-200, а некада и за 100 динара по килограму. Неки, вештији, знају да напуне замрзиваче рибом нахватаном у месецима са словом р, па је после кувају и пеку, али на уљу, за време постова, али и на Бадњи дан.
Милош Суџум
