Нема више ни на селу да се зими облаче или обувају опаклије и дуцине, кломпе, чизме, баканyе, цокуле, пршњаке, штрикане вунене чарапе, кожне чакшире, шубаре... Својевремено је "манити Ковиљчан" Лаза Костић, где год се појави, изазивао саблазан, јер је шешир углавном носио у yепу, а данас људи, чак и кад је најцрња студен, шпацирају гологлави. Да није каубојских филмова и носталгичних ТВ емисија, тешко би ко знао како изгледају и коњи, а скроз им је незамисливо да су ономад волови по улицама и шоровима вукли санке.
Наравно, само по лепо сећам како је моја фамилија славила крсну славу Светог Јована Крститеља, највећи хришћански празник Васкрс и, свакако, најрадоснији Божић, али и то се променило. Одрасли неки нови нараштаји Срба, православаца и оних који себе тако декларативно сматрају.
Божић се прославља, ко верује календарима, два дана, међутим, претходи му 40 дана поста. Није било баш лако, нарочито, нама деци, издржати углавном једноличан јеловник, маколико се редуше трудиле да га обогате. Зато смо се нарочито радовали Бадњој вечери и њеном главном догађају, уношење бремена сламе, која је из куће изношена је тек на Светога Стефана, трећег и последњег дана Божића.
Посипана је по поду дневне, тј. предње собе, као и столу, који затим застиран прекривачем, где ће се следећа два дана благовати, уз апсец са разним колачима, флашом вина и неколико чаша. Упали се кандило испод иконе и свећа на асталу око кога се сви окупимо, па кад глава породице или се то повери неком млађем очита "Оченаш", домаћин прекрсти собу и орасима. По један се церемонијално баци у сваки угао, док окончава делове молитве: “Во имја оца, Сина и Светога Духа, Амин“. Тек тад се обедује. Наравно, посно. После вечере обичај који се не заборавља: предоброј баки Милеви, коју смо од миља звали Мајка, није било тешко да четвороношке три пута обиђе собу, у правцу “како се коси жито”, и квоче опонашајући квочку, док смо је пратили мој млађи брат Никола и пијукали попут пилића. Нису били потребни етнолози и антрополози да објасне зашто се то ради. Једноставно, подразумевало се да су баш тако и генерације предака пре нас.
Након тог интимног, породичног обреда, следио је богат друштвени живот села. Дворишна врата су морала бити откључана и пас везан, па би увече, од куће до куће, кренуле групице деце и након празничних честитки дарована најчешће јабукама или орасима. Али ишли су и одрасли - звали смо их губе и вертепи - којима је следовала по која чашу вина или ракије.
Ујутро смо у цркву ишли смо на исповест, у девет сати је свечана литургија и причест, после које је свештеник читао парохијанима и свечану Патријархову посланицу. Код куће је током ручка највећа пажња посвећивана чесници и ко ће у одломљеном комаду пронаћи метални новчић, јер се веровало да ће га срећа пратити читава године. Наравно, да су мајке увек удешавала да допадне неком од деце.
После подне су парадирали јахачи. А није било куће која није држала коње, за рад у пољу, али и показивање. Не знам да ли сад, уместо њих, Ковиљем тутње мотори од сто коња?
Други дан Божића се после цркве носио колач кумовима. Венчани мојих родитеља - маме Стане-Стазе и оца Андрије - био је већ давно покојни Сава Стојадинов, опанчар и ракиyија, а његова кћи Милица-Мица мене је крстила. Нама је, пак, доносио Андрија Јањатов или неко од његових, кумовски дар. Прављен посебно за те прилике, тежак и по два килограма. Уз њега, приде, и још неке ситнице.
Од првог разреда основне веронауку нам је предавао мудри свештеник Бранко Милошевић, а добра, незаборавна учитељица, госпођа Јованка Стефановић, и оне после ње, сваке недеље би ђаке, у колони по двоје водила на богослужење. Тако било и током хортијевских власти, но, у новој Југославији све јњ прекинуто, потискивано и осуђивано као реакционарно. Али и забрањивано. Дошло доба “убијања Бога”, како га је назвао књижевник Младен Марков.
Док сам био млад учитељ у селу Беочин, на једном је часу читан “Николетина Бурсаћ” Бранка Ћопића, па и прича, у којој митски митраљезац обавештава мајку, старовремску жену, како је од свог комесара сазнао да је Бог - укинут. Изненада ме једна девојчица упита верујем ли у Бога. Наравно, нисам се могао одрећи својих успомена и васпитања, па одговорих колико сам педагошки вешто умео. Очигледно не довољно добро, сазнали за то убрзо надлежни (говорило се да “Озна све дозна”, а “Удба прати како судба“), па умало не остах без службе. Тад сам се “извукао”, али не задуго.
мр Бошко Брзић
