Против оваквих узурпатора јавне површине издавани су и прекршајни налози у складу са Одлуком о заштити пољопривредног земљишта, усева и засада, пољских путева и канала од пољске штете, након чега су се узурпирани атарски путеви колчили у складу са пројектом атарског пута који се налази у сомборској Служби за катастар непокретности Републичког геодетског завода.
Ова акција је била спровођена у свим катастарским општинама сомборског атара, што је коначно створило услове да се приступи и уређењу самих путева. Увиђајући да и сами имају корист од овог посла, у њега су се својом механизацијом укључивали и сами пољопривредници. Таква заједничка акција није мимиолишла ни највеће сомборско село, Кљајићево, на чијем подручју су минулог викенда уређивали атарске путеве. Организатори целе акције су, поред надлежних органа локалне самоуправе били сами мештани, односно Месна заједница, а иако се радило о дану са највишом дневном температуром овог лета, одзив пољопривредника је био задовољавајући, у шта су се уверили и представници Градског већа задужени за пољопривреду, као и они задужени за пољочуварску службу.
Да постоји велика потреба за поправком и одржавањем атарских путева јасно је из саме чињенице да је пољо-механизација све масивнија и тежа, па су и неминовне штете које се наносе пољским путевима из године у годину све веће. Најчешће се за велика оштећења атарских путева прозивају „репари“, односно пољопривредници и откупљивачи шећерне репе, који своје приносе убирају у јесењим, па често и у ранозимским данима, када је плодна земља влажна, па тешка механизација као што су комбајни за ову биљну врсту, „холмери“ и транспортни камиони-шлепери, од ионако нејаких пољских путева праве непролазне каљуге са дубоким рупама, такозваним „вагашима“. Да са овим немају проблема само пољопривредници, говори и чињеница да након коначног изласка на асфалтиране, категорисане, друмове ова механизација на њих извлачи и велике количине блата, чија је појава на путевима изузетно опасна за све учеснике у саобраћају. Мера коју су пре више од једне деценије предузимале локалне власти, изградња отресишта на споју атарских са асфалтираним путевима, била је, најблаже речено, козметичке, али и пропагандно-политичке природе, односно тек бледи и неадекватни покушај да се реши овај проблем.
Мада су за отресишта у појединим случајевима коришћене и гранитне коцке извађене са главне градске улице током њене велике реконструкције, малобројност и карикатурално мала дужина тих и таквих отресишта није успела да озбиљније допринесе повећању сигурности учесника у саобраћају.
М. Миљеновић
