КОТРЉАЊЕ РАВНИЦОМ: “Вирџинија“ из Витојеваца враћа младе на село

Да би постигао што бољи принос у производњи дувана сорте „вирџинија“ Љубиша Моловић (55) из Витојеваца се труди да испоштује неопходну агротехнику, што подразумева и заламање цветова и заштиту усева, да се спречи раст заперака и појава болести, а уједно потпомаже зрење листа.
1
Фото: Љубиша Моловић и његов син Стефан, који преферира останак у пољопривреди на селу

Тај посао обављан је када је већ увелико кренуло брање листа, које ће потрајати све до првог мраза. Лист у каснијој фази вегетације буде пунији и већи, па се то на крају, када се осуши и испоручи сенћанској фабрици компаније Јапан тобако интернешнел (ЈТИ) осети и у заради.

Газдинство Љубише Моловића дуван узгаја на 11 хектара, а читав процес у берби прати технологија сушења у три сушаре. Љубиша се дуваном бави две деценије, а сада у посао уводи млађег сина Стефана (21), који је одлучио да остане на селу, иако је већ имао радно место у румском „Срем-путу“.  Његово газдинство је укупно 21 хектар, а поред дувана у сетвеној структури су пшеница и сунцокрет. Објашњава да је пшеница прва пара, да се нађе за исплату сезонских радника на брању дувана, а потом приспе и сунцокрет, што уз аванс који се добије од компаније ЈТИ да се читав посао заокружи.. 

– Десет година сам радио у Фабрици обуће у Руми, до 1999. године. Завршио сам вишу школу и био сам тамо на неким руководећим позицијама, међутим, знате какве су биле деведесете године. Све се распало, пропало, па сам се вратио код тате на село у Витојевце. Почео сам са једном сушаром и садњом дувана на три хектара, а садашња површина до које сам догурао је неки оптимум који могу да урадим са што мање радне снаге са стране, пре свега у брању листа. Све остало, од производње расада, расађивања и неге усева обављам у сарадњи са братом, јер имамо заједничку механизацију, садилицу, тифон и друго што смо покуповали. Сарађујемо и гледамо што више сами да урадимо – каже Моловић.

Производњу „вирџиније“ прати коректна сарадња са сенћанском фабриком компаније ЈТИ, са којом сарађује од самог почетка бављења дуваном.

– У атару Витојеваца је прилично лоша земља, али је за дуван идеална. Што год јој фали може да јој се дода. Тамо где је земља првокласна у другим атарима, има вишка хранива и хумуса па су биљке велике, али немају квалитет листа, док ми овде можемо да додамо шта усеву треба, после урађених анализа земљишта. Прошле сезоне са 10 хектара имао сам нешто више од 20 тона сувог листа, јер је година била кишна и било је проблема са пламењачом, тако да је просечан принос износио око две тоне листа по хектару. Кад се произведе квалитетан жути лист, прве и друге класе, бављење дуваном се исплати – сматра Љубиша Моловић.

Када се заврши сушење у сушарама, у свом газдинству Љубиша ради заједно са супругом и сином. Ппородично сортирају и пакују лист пре него што се испоручи у Сенту.

– Битно је да се лист добро сортира, да се одвоји онај који није ваљан. Њега има најмање, али ако се не одвоји, може да поквари учинак јер квари класу у кутији где се нађе. Доста тога у технологији производње дувана су нас научили стручњаци компаније ЈТИ, од заснивања и неговања расада, па садње, неге усева, заламања цветова и заштите. Стручњаци су стално код нас на терену, како се то сада модерно каже – држе нам тренинге! Мада, дуго смо у производњи дувана и све ми то знамо и радимо, али опет, када нас на време подсете када шта треба урадити, добро дође, јер не памте сви, заборави се – вели Љубиша.

Он напомиње да још није за пензију, али да осећа да не може да ради као док је био млађи, па због тога у послове упућује породични подмладак. Један од синова је завршио фаакултет, други је покушао па није успео и вратио се на породично имање на село. Син Стефан је завршио средњу школу за машинског техничара и кренуо на даље школовање, стигао до друге године и напустио. Почео је да ради, одрадио неких седам-осам месеци, па му се није свидело да путује за малу плату, а перспективу види у производњи дувана.

– Сада га обучавам и упућујем у посао, требаће му две-три године да га у све уведем, па када је већ тако одлучио нека унапређује производњу дувана и друго у нашем газдинству – констатује Љубиша.


На селу је важно имати од чега почети

Од 21 хектар колико обрађују десетак хектара је у власништву породице Моловић, која је у Витојевцима већ трећу генерацију. Стефан напомиње да му је било жао да остане у фирми за просечну плату, а да  имање пропадне, те да му је жеља да на темељу онога што су засновали деда и отац, нешто више створи.

– Јако је мало младих који се одлучују да остану на селу и пољопривреди. Сви се запошљавају у фирмама, тако да се на прсте могу набројати они који остају. Ја преферирам село, зато што у граду важи она „колико пара, толико музике“, а ко се мало више помучи имаће. На селу је важно имати од чега почети. Младима треба омогућити да купују земљу и увећавају посед, бар до 50 хектара, колико би било пожељно да у условима савремене пољопривредне производње има једно просечно газдинство, да би могло солидно да економише и живи – указује Стефан Моловић.


Витојевци су мало, мирно место, лепо за живот, јер су у близини веће вароши Рума, Сремска Митровица и Шабац, нису далеко Нови Сад и Београд, све је најдуже на сат времен, па када роди и уновчиш труд, имаш пара и аутомобил, све је лако и на дохват руке. Градови тада нису далеко – уверава Љубиша.

Млађани син Стефан је једно време радио у „Срем-путу“ у Руми, чим је завршио средњу школу, кренуо и на вишу, прошао прву годину, видео да није даље за учење и одустао. Увидео је да му је производња дувана најбоља опција, бизнис је већ разрађен, а у производњу вреди даље инвестирати.

После десет година рада у фабрици обуће у Руми, Љубиша се вратио код оца у Витојевце и са једном сушаром на три хектара почео да се бави производњомвирyиније“, а његов млађи син Стефан није се помирио да ради за просечну плату него жели да развија породично газдинство, у коме види перспективу за сада највише захваљујући узгоју дувана

– Млади из села већином сви раде по фирмама у околини за малу плату. Ко има прилику да ради нешто боље и плаћеније, томе се посвећује, а ја сам одлучио да наставим да развијам породично газдинство у пољопривреди. Мислим да има будућности у производњи дувана, али за остало у пољопривреди, нисам баш толико сигуран. Да би се млади подстакли да остану у пољопривреди и на селу, пре свега потребно је обезбедити такав амбијент да производња буде извеснија и цене пољопривредних производа стабилне, да се од рада на њиви може зарадити, а не само животарити. То би мотивисало нас младе да радимо у пољопривреди и наставимо да радимо – предочава Стефан Моловић.

Милорад Митровић

Фото: М. Митровић

EUR/RSD 117.5800
Најновије вести