У тим временима Сомбор је био седиште Бачко-бодрошке жупаније и када прилазите згради Жупаније у којој се данас налази градоначелник и заседа Скупштина града - јасно вам је да је то била озбиљна варош из које се владало широким пространствима од Баје на северозападу до Титела на југоистоку.
Пењемо се до Свечане сале у којој се налази највеће уље на платну на данашњој територији Србије али и некадашње Југославије. „Битка код Сенте” је дело мађарског уметника немачког порекла Ференца Ајзенхута. Поручена је за Миленијумску изложбу, која је 1896. године организована у Пешти, поводом прославе хиљадугодишњице доласка Мађара у Панонску низију. Међутим, слика није завршена тада, већ 2 године касније, 1898.
Само платно је огромних размера, ширине 7 м и висине 4 м (укупно 28 м²). Са богато позлаћеним рамом, широким пола метра, који сам по себи представља уметничко дело, укупна површина слике је 40 м².
Ајзенхут је слику завршио у Минхену, где је и урамљена. До Бездана је превезена лађом, а одатле на своје одредиште, у Сомбор воловским колима. Али тако велика слика није могла да уђе у зграду па је са посебним одобрењем Жупанијског сената пробијен зид изнад балконских врата све до таванице, како би уопште могла бити унета. У Свечану салу сомборске Жупаније постављена је 20. фебруара 1898…
Више од деценију пре Београда и Новог Сада, Сомбор је добио своју прву Железничку станицу 11. септембра 1869. Одмах се пред станицом створио ред „каруца”, фијакера који су од тада до данас остали заштитни знак града.
На данашњој фијакерској станици, недалеко од Градског музеја стоји табла на којој пише да је туристичко разгледање центра 200 динара (зона А) по особи док ће вас обилазак ширег центра града коштати 300 динара по особи (зона Б). Ако пак желите цео фијакер за себе пун сат - то задовољство износи 1.500 динара. Нисам имао времена да сачекам фијакеристу, али сам обећао себи да ћу следећи пут када дођем у овај град одгледати шестосатни „Семпер Идем” и провозати се после тога фијакером само да проверим да ли је тачна легенда о коњу Риђану који сам зна пут кући.
Нећу погрешити ако кажем да су сомборске цркве - чаробне. Чим сам изашао из хотела „Андрић” у центру града угледао сам малу Евангелистичку цркву из 1901. Црква је 1940. добила модернистички торањ који је и данас краси. После 1945. црква је опустела пошто су већина верника били Немци који су на крају рата или напустили Сомбор или послати у логоре (већина сомборских Немаца - у Гаково, село које пре попут Книћанина и Бачког Јарка - цело претворено у логор). Пре три године црква је потпуно реконструисана и данас блиста у пуном сјају. Према натпису изнад портала ове цркве („Семпер еадем”, односно „Увек исто”), који је видео и запамтио као дечак, славни сомборски књижевник Ђорђе Лебовић (1928-2004) назвао је свој познати роман – занимљиво али и потресно сведочење о свом детињству у овом граду и судбини једне сомборске јеврејске породице.
Пролазим поред атрактивног мурала на зиду летње сцене „Кабаре” између Градске библиотеке и Народног позоришта и стижем до римокатоличке Цркве Пресветог Тројства која је изграђена у периоду од 1752. до 1763. у класичном барокном стилу. Црквене оргуље су изграђене 1771. а проповедаоница је осликана 1782. Уз богомољу се налази римокатолички жупни уред, барокно здање из 1743, некадашњи фрањевачки самостан. У просторијама Жупног уреда 24. априла 1749. Сомборцима је свечано предата Повеља којом је царица Марија Терезија уздигла Сомбор у ранг слободних и краљевских градова.
Храм Светог Георгија или Велика православна црква изграђена је 1761. на темељима старе црквице из турског времена. Освећена је 1778., а фасада и торањ су изграђени 1791. Црква је грађена у барокно-рокајном стилу, има статус културног добра од великог значаја, чему свакако доприноси изузетно вредан иконостас Павла Симића, са 77 икона различите величине.
У Парку хероја налази се Кармелићанска црква или Црква Светог Стефана Краља коју одликује чудна и дуга историја настанка. Идеја о градњи зачета је почетком 19. века. Одлука о изградњи донесена је 1828, док је градња започета тек 1860. Изградња цркве је завршена 20. августа 1904. када је и освећена и предата на управу монашком реду Кармелићана. Ови су 1905. довршили градњу конвикта који са црквом чини складну архитектонску целину у стилу романтизма…
Поред ове четири, у Сомбору се налази и Адветнистичка црква, Црква Св. Крижа поред Великог католичког гробља, Мала православна црква Св. Јована Претече, Манастир Св. архиђакона Стефана и Реформатска црква.
Пре Холокауста у Сомбору је живело око 1.200 Јевреја. Већина их је страдала у марту 1944. када су Немци заузели Хортијеву Мађарску. Попут других Јевреја из Бачке - отпремљени су у немачке концентрационе логоре Аушвиц и Маутхаузен, где је страдало преко 950 сомборских Јевреја. Преостали део након рата се, углавном, раселио, а малобројна јеврејска заједница у Сомбору поклонила је Синагогу градским властима, које су јој, заузврат, доделиле три приземне куће у које су пренете црквене реликвије из некадашње богомоље.
Здање Синагоге преуређено је после Другог светског рата (1954) у школску зграду (ту се налазила Школа ученика у привреди, а касније део одељења Средње техничке и Пољопривредне школе). Половином осамдесетих година прошлог века здање је претворено у управну зграду градског Комуналног предузећа.
О Галерији Милан Коњовић писао сам у прошлом наставку а као скромни колекционар неколико радова славног уметника, посетим је сваки пут када дођем у овај град. Галерија је отворена је септембра 1966. када је сликар поклонио граду Сомбору збирку од 500 дела. Легат се налази у центру Сомбора, на Тргу Св. Тројства, у згради из 18. века.
За крај смо оставили посету Музеју подунавских Немаца, најмлађој установи овог типа у граду која је отворена прошле године, због околности изазваних пандемијом - тихо и без велике помпе. Поставка музеја урађена је у сарадњи са Централним музејом Подунавских Немаца у Улму. Смештен је у Грашалковићевој палати у центру Сомбора, што има и посебну симболику, јер је та зграда била централно место колонизације подунавских Немаца у Бачку.
Стојим поред немачког амбасадора Томаса Шиба док нам млада кустоскиња музеја открива занимљив случај бачког села Ратково (пре рата Парабуч). Овом су селу 1941. локални Немци заштитили своје комшије Србе од Хортијеве војске а ови су им то 1944. узвратили и ниједан локални Шваба после доласка партизана и Црвене армије није стрељан или одведен у логор.
Након дводневне посете Сомбору резимирамо утиске на „Чарди Пикец” на обали Дунава, недалеко од Бездана. Сарајлија Нећко, супруг амбасадорке Канаде демонстрира своје умеће у прављењу шприцера, једемо рибљи паприкаш и добош торту док нам се поглед одмара на мирној води реке и споменику „Победа” посвећеном Бици код Батине, на другој страни обале.
Роберт Чобан
