Кувар Момчило Игњатовић слика на гигантским платнима

Игњатовићима, рођеним Пироћанцима, као да је суђена панонска равница, а ових дана Момчило и Снежана дођоше код сина и снаје у Бачку Паланку да крсте тек рођено унуче.
m
Фото: Приватна архива

Момчило је недавно стекао пензију, након што је цео радни век хранио људе као кувар у ЈНА, па у радничким мензама, бањама и елитним ресторанима бивше Југославије, али и преко границе готово пет година. Ипак, наглашава да је прво почео да слика па тек доста касније у Нишу дипломирао кутлачу и варјачу.

– Моји су из села Темска, петнаестак километра од Пирота и пошто сам добио стипендију „Планинке“ из Куршумлије, морао сам да је код њих одрадим бар две године, а после нема где ме није било – препуна је Момчилова радна књижица. – Прво у тада обавезним ресторанима друштвене исхране Шумско-индустријског комбината „Копаоник“ и ЕИ Ниш, Луковској и Куршумлијској бањи.

Фото: Приватна архива

Прочуло се Игњатовићево умеће и у Бугарској, па су га ангажовали у  престоној Софији и познатом зимском центру Бањско.

– Тамо сам знао да радим и по 18 сати дневно, а, рецимо ресторан „Ернест Хемингвеј“ био је баш много јако место. Долазило је много и нашег света, нарочито људи с естраде, а најчешће Мирослав Илић. Добро се зарађивало, али је било заиста напорно – прича Момчило.

Међутим, стекао је добру кондицију благовремено, још у раној младости, па док је 1974. служио војни рок у Словенији, спремао је оброке за читаву Похорску бригаду – дневно шест казана, а сваки по 300 литара. Знало се да се у касарни добро једе па су да замезе долазиле и многе виђене личности, па и чланови тад познате групе „Пепел ин кри“. Посебно је била омиљена међу војницима прелепа Дитка Хаберл.

Зато је био спреман да, по налогу шефова ЕИ Ниш, за једну смену спреми 18.000 оброка, а за другу још 10.000 јер је предузеће имало готово 30.000 запослених. За огромно предузеће било је потребно око 300 кувара, плус њихово помоћно особље.

Истиче да је велика разлика кувати у ресторанској кухињи или у кућној у шерпи и лонцу, или за хиљаде људи. И да би се пробало јело из казана у који стаје неколико стотина килограма намирница, треба вештине и посебне процедуре. Великом кутлачом дугом готово два метра мора се захватити с дна, извадити, испод поставити тањир, па тек онда видети да ли нешто фали. Рецимо, још соли.

– Код куће у Пироту кувам ја, а Момчило само кад су бројни гости – додаје супруга Снежана, рођена у Сомбору, али се с родитељима кад је имала пет година вратила у Пирот. – И моји су с југа, својевремено су дошли у Оџаке, радили на салашу, али вукло их завичају. Сад нам овде живи и ради син Александар, снаја је из Бачког Новог Села и запослена у Паланци, а унуче нам се родило крај Дунава. Момчило је мом оцу за успомену насликао један салаш из околине Сомбора с гускама, да се сети давних дана, а ја сам била мало и не сећам се живота у Бачкој.

Момчило се већ одомаћио у Панонији, па добро уочава разлике и сличности са својим, 500 км удаљеним завичајем. Приметио је и да Паланка има више индустрије, али је Пирот уређенији, ваљда и јер му је једино преостала фабрика „Тигар“. Не прави паралеле са Швајцарском, где су му ћерка, зет и унучад. Није му далеко ни да до њих „скокне“.

Мада ни сада не избегава кухињу, има више времена за сликање, па није сигуран у то да ли је више кувар или сликар.

-За све је крив извесни Видојко Игњатовић, кога сам видео како слика кад сам имао пет-шест година – сећа се Момчило. – Цртао је „Девојку под велом“ па сам пробао и ја и до данас сам урадио сигурно више од 3.000 слика. Углавном уља на платну и аквареле, али сам радио и на зиду, на малтеру, међутим, то је веома захтевно. Највише волим пејзаже, а опчињен сам водом. У околини Пирота је много река и речица, петнаестак слапова, језера и готово на 95 одсто мојих слика су брда, планине, ливаде, цвеће, а вода, ако није у првом плану, бар се у неком ћошку види део поточића... Много слика сам продао, па и оних по великих димензија. Један Пироћанац је купио, рецимо, платно на којем је један дворац крај Минхена. На највећем, 3,5 пута 2,5 метра, такође је замак. Било је дана кад сам више зарађивао од „малања“ него кувања. Посебно почетком деведесетих. За једног црногорског галеристу на Јадрану сам морао дневно да направим тридесетак слика на картону, додуше мањих диманезија. Толико сам се занео, готово два дана нисам стао, па ми је ваљда од испарења боја позлило и морао сам се неко време одмарати.

- Мада ми је реализам ближи, нису ми далеки ни апстрактни мотиви. Имам и много хобија, филателиста сам са 16 пуних албума поштанских марака, скупљам књиге, стрипове и старе часописе, а као добар шахиста побеђивао сам на турнирима... У кући ми је остало тек тридесетак експоната који нису за продају, а неколико слика сам донео сину и снаји на поклон. И наследник, изгледа, повукао на мене, а пошто за сад нема услова, ради у оловци и тушем, али видим да му врло добро иде - каже Момчило.

 

Милош Суџум

 

 

EUR/RSD 117.4826
Најновије вести