Од када зна за себе, а у том моменту му је 78 година, Никола није желео ништа друго до да живот проживи са себи сродном душом, а сам Бог зна да је платио пуну цену те своје, испоставило се неуспешне, потраге. У предграђу узаврелог Буенос Аиреса, далеко од његовог родног Шврачковог села, смештеног у личком кршу онкрај Госпића, али и од пођеднако далеког Сомбора, у коме је проживео најсрећније и уједно најнесрећеније дане живота, тихо се угасио животни жижак некадашњег Колоса из Сомбора. Више га се није бојала ни она досадна зунзара. Суседи, породица Аргадо, само су приметили да је сењор- Николу лагано клонула глава под панама шеширом, као да је на трен заспао и док је доња Емилија дотрчала до веранде, стамени старац је већ био пред својим Творцем.
А све је почело на љутом личком кршу у честитом племену Грбића. последње године 19 века. Као да најављује столеће у коме је људска цивилизација досегла звездане тренутке, али и непојамне дубине зла, у кућици “под плочом” на свет је дошло дете Никола и како се тада изборило за први дамар и лахор ваздуха у плућима, цео живот у некој борби му је протекао. Још као леп и пристао момчић пленио је погледе пре свега својом атлетском грађом, и мада никада нико у Шврачковом селу није чуо за Фидију и Лисипа, чинило се да је по њиховим античким ултимативним пропорцијама људског тела клесано и Николино. Ни у Госпићу, где га је послало на касапски занат, није се нико претерано интересовао за спортове, али окружен жагором и вревом престоне Будимпеште, у коју је убрзо одмаглио свега годину дана по окончању Првог светског рата на фремт, сам се Никола заинтересовао за “гоњање у кратким ‘лачама”, како је несумњиво изгледало грчко-римско рвање његовим личким земљацима. Сасвим случајно залутао је у тада чувени МТК, тешкоатлетски клуб и док си дланом о длан српски Колос је првак најбољег клуба у Мађарској, земљи, поред далеке Шведске, светске велесиле у рвању. Већ је ту, у велеграду, показао да му нема равног на струњачи, али и да му је романтична природа лакше сламала срце од било ког противника. Славан као пеливан, што је у то време значило третман достојан данашњег холивудског мега стара, није могао да одоли чарима младих кокета са Ваци улице, којима би био интересантан тек као нова лепеза којом се млада фрајла изнадовољи после неколико дана. А њега остави да пати.
У једном од својих напада љубавног јада, Никола покупи своја елегантна одела са амблемом МТК на реверу, и запути се у Загреб, у коме остаде тек две године, довољно да постане шампион и рвачка легенда младе краљевине Југославије. Преко једногодишње спортске авантуре у суботичком Спартаку, на инсистирање заљубљеника у рвање, пређе у оближњи Сомбор у коме би дочекан као највећа звезда тог времена. Маса света је дочекала упарађен фијакер пред Официрским домом, тражила се карта више не би ли знатижељници присуствовали егзибиционом мечу са, од Николе нешто млађим али ништа мање славним, сомборским Титаном, Нађ Пиштом. Мада је био двадесетак килограма лакши од Пиште, борба би проглашена егал, и након што су се пријатељски огледали, Пишта и Никола почеше дугогодишњи заједнички терор противника на струњачи. У томе им је, финансијски, помагао знаменити сомборски апотекар Ђурица Антић, који им отвори и ортачку касапску радњу, не би ли тада аматери, имали од чега да живе.
Пошто Тешкоатлетски савез није имао новаца за далек пут, оправио их је Ђурица и на Олимпијаду у Париз 1924. године, такмичење које се показало као неопевана брука и дискредитација олимпијске девизе “нека победи бољи”. У борби против тада светског првака Вестерлунда, судије, гле чуда Швеђани, су изазавали гнев тадашње међународне јавности јер ни након прописаних 20 минута рвања и бодовне предности Грбића, нису проглашавале победника. Рвало се све док Вестерлунд није најзад направио поен, по судијском слободном уверењу, вреднији од свих Николиних, чиме је “Југос” остао без медаље.
Разочаран у међународну спортску правду вратио се Никола Грбић кући, у Сомбор, по ко зна који пут се поново несретно заљубио у једну патрицијску мирашџику, и онако схрван љубавним јадима, дозволио себи да га на турниру у Загребу победи неки Марковић, коме је до тада био сан да “Ел гранде Грбић“ пропере рвачки трико. Схрван свим јадима овог света, загледа се Грбић у једну београдску даму, и не часећи часа, из Сомбора похита у југословенску престоницу, где већ идуће године “преслиша“ горепоменутог Марковића и показа му на струњачи да човек може да лети и без крила и без јероплана. Таман се, као неприкосновени владар струњаче квалификовао за ОИ у Амстердаму, 1928, када га остави београдска неверница и изазва му срчане болове романтичне природе, на које је Никола проверено био слаб.
Дефинитивно скрхан својим неоствареним сновима о топлом породичном гњезду, “пуче му филм” и Никола Грбић, славом овенчана атлета, уложи део уштеђевине у бродску карту за Аргентину у којој освану 1930. године са великом групом исељеника из тадашње краљевине Југославије. Тамо је наставио своју потрагу за сродном душом и још се неко време бавио спортом оснивајући исељенички рвачки клуб, али никада се више није појавио на светској спортској сцени.
Доња Емилија Аргадо, сусетка са почетка приче, годинама се клела да тако шармантног и добродушног господина није у животу срела, али да јој никад није било јасно зашто живи сам и зашто му се тек повремено, наочиглед ничим изазване, напуне очи сузама.
Милић Миљеновић
