Ни Ненад није планирао да буде ковач, али га је живот натерао да се бави тим послом.
Наиме, Ненад је две деценије радио у Земљорадничкој задрузи „Јакшићево“, а када је она пропала добро му је дошло знање које је стекао у радионици.
-Радио сам у задрузи двадесетак година и од старих мајстора, бравара, највише од Љубе Зебића, учио сам и ковачки занат. Ковање ме је јако заинтересовало, па сам полако почео да прикупљам алат за своју ковачку радионицу. Кад је задруга пропала, већ сам имао опремљену радионицу и довољно знања да почнем самостално да радим - прича Ненад Рис.
Најважнију алатку, механички чекић, Ненад је направио сам.
-У задрузи смо имали механички чекић који је био стар 70 година, а био је направљен у некадашњој ливници зрењанинског „Радијатора“, оног старог погона, који такође више не постоји. Просто ме је опчињавала та машина, па сам проучавао како је направљена. Набављао сам делове, нешто куповао на отпаду, нешто скидао са трактора, са фијакера, и потпуно самоук направио сам свој механички чекић који ме одлично служи - каже наш саговорник.
Данас Ненад у својој ковачкој радионици искује понеки раоник, шпартач, направи шрафове за котарке, шупе... Најпоноснији је на свој рад на огради за порту у цркви у Александрову.
-Требало је исковати 1.200 шиљака. То није лак посао, угрејати, ударати... Још нисам завршио све, омела ме је корона, али сам поносан што је мој син, студент, да би ми помогао, исковао више од стотину шиљака – истиче Рис.
Поткивањем коња, што је некада био посао ковача и поткивача, Ненад се није бавио.
- Прво, нема коња. У Српској Црњи могу се набројати на прсте једне руке. А друго, то је врло осетљив посао. Ако промашиш, коњу наносиш велику бол, а то нисам могао - објашњава Ненад.
Овај банатски ковач поносно чува ковачку ватру, а да ли ће је и сачувати за наследника, то је тешко рећи.
-Данас само од ковачког посла не може да се живи. Ја радим и друге мајсторске послове, а бавим се и ратарством. Мој син Дејан, иако је студент на пољопривредном факултету, смер воћарство, доста је научио од мене. Интересује га радионица, стално је у њој. Али, од тога сигурно неће живети. Добро је да зна занат за себе. А младима ово што ја радим није занимљиво, тако да нисам сигуран колико ће још постојати занат са тако лепим именом, ковач и поткивач - завршава Ненад Рис.
Ж. Балабан
