Тема округлог стола била је „Сто година од Велике народне скупштине одржане у Новом Саду 1918. и улога Буњеваца у њој”.
Професор Раич је истакао да су Буњевци 1918. године донели исправну одлуку и учествовали на Великој народној скупштини у Новом Саду. Тада су били битан политички субјект и добили третман као и остали народи.
- Проблем је како да се тај народ постави на своје ноге, да тако кажем. Највећи проблем је тај што он није успео да оствари неко своје језгро, да се окупи и да се као целина развије и брани своје потребе. Своју заједничку перспективу, да унутар себе одржава одређени интегритет - рекао је проф.др Александар Раич.
Буњевци су један од најугроженијих народа на Балкану, коме прети нестајање. Од када су се доселили на просторе некадашње Аустроугарске и током трајања обе Југославије борили су се за свој идентитет и језик и без обзира на политичке прилике и покушаје да се похрвате, помађаре или посрбе, у минулих 200 година, успели су да очувају свој идентитет. Кроз историју њихов статус се мењао да би данас били признати као национална мањина само у Србији, док је у Мађарској њихов статус промењен и асимиловани су у хрватски, мађарски или српски корпус. Распадом Југославије долази до заоштравања односа између Србије и Хрватске по такозваном буњевачком питању.
Буњевци су као народ били признати и за време Аустроугарске, па и након Великог рата, када је формирана Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца. Тада су одиграли кључну улогу 25. новембра 1918. године на Великој народној скупштини у Новом Саду, када су гласали за присједињење Бачке и Барање Краљевини Србији. Међутим, након Другог светског рата прогласом који је 14. маја 1945. године, донео Главни народноослободилачки одбор Војводине (ГНООВ) сви који су се до тата изјашњавали као Буњевци и Шокци морали су се изјашњавати као Хрвати без обзира како се осећали и насилно им се као националност писало Хрват у документима.
Распадом Југославије и ратовима током 90-тих година прошлога века, за време власти Слободана Милошевића, Буњевци су добили прилику да изаберу да буду део конститутивног народа или национална мањина. Тадашње руководство Буњеваца одлучило је да се изјасне као национална мањина.
Буњевци у Мађарској били су призната мањина све до 1993. године, када је одлучено да се асимилују у Хрвате или Мађаре, док Хрватска никада није признавала Буњевце као посебан народ или мањину и увек су трудили да их асимилују у Хрвате, сматарајући их делом свог етноса. Главни аргумент Хрватске за такав став је католичка вера која је заједничка и Буњевцима и Хрватима.
Покушај да се изборе за законско признавање свог идентитета у Мађарској био је 2006. године, када је Мијо Мујић сакупио 4000 потписа и историјским документима и списима доказао да су Буњевци у Мађарској, односно на простору некадашње Аустроугарске живели више од три века. Мађарска Академија наука је 2010. године усвојила коначну одлуку да су Буњевци део хрватског народа.
У Аустроугарској монархији према попису становништва из 1910. године, поред Хрвата и Срба посебно се наводе Буњевци и Шокци, а иста ситуација је била и 1930. године године, па и 1941. и после 1945. Буњевци, били су признати и пописивани као национална мањина.
- Пре сто година Буњевци су били свесни свог идентитета и у тој жељи остварили су да се одвоје од Аустроугарске и прикључе Србији – подсетила је председница Буњевачког националног савета Сузана Кујунyић. - Мислим да смо пре једног века донели исправну одлуку да се присајединимо Србији, јер сви видимо како су Буњевци прошли у Мађарској. Морамо да сачувамо наш језик, идентитет. Мислим да смо данас на нивоу који је заиста респектабилан, ако се има у виду све оно кроз шта смо прошли.
С. Иршевић
Пројекат „Суботичка хроника” реализовала је „Панонија медиа“ у сарадњи са „Дневником“. Ставови изнети у овом тексту нужно не изражавају ставове локалне самоуправе, која суфинансира пројекат.
