Они који овде дођу у госте или на одмор откривају лепоте које приобаље велике реке може да пружи, а мештани за то знају и обилато користе, посебно током лета.
Због тога многи од њих, посебно рекреативни риболовци, годишњи одмор користе код куће. Поред пецања, а ова вода се сматра за највећи зимовник беле рибе у нашем делу Дунава, ту је и прелепа уређена плажа, па Дом спортова на води, али и дом Удружења спортских риболоваца „Шаран“. Све то удаљено је једва 100 метара од леве обале Дунава, неколико чарди, али и отворених спортских терена. Паланчанима за одлазак на плажу или на пецање и џогирање, не треба аутомобил, па чак ни мотор ни бицикли. Све ово је од центра вароши удаљено десетак минута пешачења. Ипак, на обалама језера је деценијски дом овдашњих кајакаша који су годинама најуспешнији у Србији, али и „матична лука“ за неколико стотина чамаца спортских риболоваца, пар десетина бродица, али и 20-так сплавова и кућа за одмор на води. С друге стране реке је средњовековни градић Илок у Хрватској, Фрушка гора са својим виноградима и манастирима...
Ово језеро некако највише „својатају“ пецароши. Из „Тикваре“ чамцима испловљавају и плове Дунавом тражећи крупније примерке сома, смуђа, шарана... али се у језеро враћају као да се враћају својој кући. На обали, испод старог дуда, препричавају се догодовштине, приказују улови, али и причају најчудесније приче о риби која је већ била на удици, па се откачила, па и оне приче за рубрику „веровали или не“.
Седморица одважних овдашњих риболоваца желели су да пробају нешто друго. Кренули су и стигли у Ђердап, односно Голубиње, место где су и прошле године ишли у лов на сомове и смуђеве. Путовали су два дана, односно превалили низ воду 330 километара, а повратак је заказан за овај викенд.
На пут су између осталих кренули и Војо и Горан Мандић, браћа позната по капиталним уловима грабљивица, пре свега сомова. Са њима, а у три чамца су била два члана посаде, док је у друга два био само „капетан“, у друштву били су и Томо Бакмаз, Слободан Буквић, Милош Лукић. Три члана ове дружине ишло је као логистика копном, а они су обезбеђивали храну и све што је било потребно, уз пут, али и у Голубињу. У Паланку, односно „Тиквару“ планирају да доплове с првим мраком у суботу, а по традицији биће дочекани од стране пријатеља, колега пецароша, родбине...
„Дневник“ их је испратио и пратио њихове улове, а за разлику од прошле године, када је већи део ових бачких морнара први пут кренуо ка Ђердапу и улов био слабији, овога пута улов је био богат.
- Готово да није било дана када нисмо уловили по неколико сомова – каже Војо Мандић коме је ово јубиларни, десети пут да је од Паланке чамцом ишао до Ђердапа. – Било је дана када је било и више комада, па смо тако једном до подне ухватили скоро 20 комада. Било је неколико већих примерака, али највише је било оних од 3-5 килограма. Колико је било пецања може да послужи податак да смо за пар дана потрошили скоро све мамке, односно дурбоке и ронце, па смо прекопали добар део обале да се снабдемо новим. Наш другар Бобан није имао среће, јер је задњих дана имао на удици, поред чамца, рибу тежине око 15-так килограма, али му се откачила.
Када почне прича о догађајима у време авантуре сигурно ће се и други присетити својих улова. Они који су овог лета пецали у језеру и на овдашњој обали Дунава кажу да ни њима није било лоше. И у „Тиквари“ су људи пецали шаране, по које сомче, смуђеви су мали, додају пецароши, али зато беле рибе и бабушке, мелеза, или како их већ ко зове, има као корова! Ипак, наредних дана најтиражнија биће прича десеторице који се враћају из авантуре, гледаће се њихове фотографије са уловима. Причаће се о разлици у пецању у Дунаву код нас, а кажу да је од Бездана до Београда дубок од 5-8 метара, а да се у Ђердапу дубине за пецање мере од 10 до 50 метара. Кажу и да је у Малом казану дубина обележена на 57 метара. Искуснији тврде да када извлачиш смуђа са тако велике дубине њему, вероватно због разлике у притиску, испадну очи.
Милош Суџум
