Популарно излетиште настало на старом кориту Дунава, које тренутно чува мали жути пас на обали. На свега 24 километра од Новог Сада, до ког се може стићи и бициклом за оне у бољој кондицији и то долмом покрај Дунава, Бегечка јама обухвата 379 хектара, од којих је 46 под режимом заштите другог степена, а остатак, односно 333 под заштитом трећег степена и то због станишта различитих биљних и животињских врста од којих су многе строго заштићене, као што су бели локвањ, гаталинка, шумска жаба, чиков... Истовремено је и мрестилиште многих аутохроних врста рибе, па није ни чудо да је омиљено место пецароша, који држе своје чамце чак и преко зиме у води, тиме стварајући праву малу рибарску идилу сваком ко се овде затекне.
Ово је дом и водоземаца, али и шуме, која чини природну вегетацију на растреситом, песковитом земљишту уз Дунав. Ритске шуме препуне бадемасте, црне и беле тополе, те врбе, чине Бегечку јаму бајковитом, а није на одмет споменути и шаш и трску, које стоје као чувари војвођанске равнице и њених вода.
Бегечка јама је заправо рукавац Дунава, његово плавно подручје и дом више од двадесет врста риба, међу којима су најзаступљенији шаран, сом, штука, смуђ, деверика, те чикова као строго заштићене врсте, али пецароши се хвале да овде лове и белу рибу. Као дунавски меандар са сталним присуством воде током целе године представља и репродуктивни центар водоземаца, зелене, велике зелене, те шумске жабе, обичне краставе, као и зелене краставе жабе, гаталинке, али и корњаче, ливадског гуштера, зелембаћа и белоушке. Као и сваки рукавац крије своје тајне, али и легенде.
Једна од њих каже да је некада давно на малом пропланку тик поред Дунава, у прелепој речној шуми, за време најезде Турака освајачке руке порушиле су од Угарског краља Беле трећег саграђену цркву, те су на њеном месту подигли село за своје бегове. Према тој легенди, велики и моћни Дунав је побеснео, и преплавио је читав простор старог Бегеча. И ова панонска Атлантида лагано је потонула у муљ. Времешни мештани пецароши још и данас тврде да понекад при јаким сушама, кад врело летње сунце и низак водостај Дунава повуку воду из језера, из узаног корита израња са покиданим најлонима и удицама начичкани врх потонулог и оронулог црквеног торња. Године су пролазиле, на неколико километара од старог места никло је ново насеље Бегеч, а и Дунав је потражио нови ток, остављајући иза себе на 380 хектара старо корито. И настала је Бегечка јама.
Да ли се ради о урбаној легенди или не, зависи кога питате. Једно је сигурно – Бегечка јама је данас микроморфолошка целина, и са карактеристикама речног, језерског, барског и мочварног екосистема, природно је станиште бројних биљних и животињских врста. Због тога је 1999. године је проглашена заштићеном „Парком природе”.
Овде се може видети чак 150 врста птица, од чега већина од њих има миграторни статус – пролазнице, луталице или зимовалице. Ту се гнезди лабуд грбац, лиска, барска кокица, велики гњурац, вивак, бела рода, велики корморан, а у скровитим стаништима чапљица и црна рода. Велика и мала бела чапља, гак и црвена чапља се само повремено задржавају. Од птица грабљивица у Бечечкој јами су присутни мишар, јастреб, соко ластавичар, ветрушка, орао белорепан, а од певачица беловрата мухарица, жути вољић и шумски звиждак. Највећу орнитолошку вредност овог предела представља пловка црнка, сврстана међу најугроженије птице са наших простора. Једна од правих атракција Јаме је и присуство видре, која се задржава у дубљим воденим стаништима унутар плавне зоне или уз обалу Дунава, на многим местима богатим рибом.
Бисер Јаме је и чарда на обали са богатом понудом свеже рибе, испеченом на роштиљу или таландари, коју треба да посетите и коштате након одличне рибље чорбе, уколико се затекнете у потрази за торњем цркве под водом.
Маша Стакић
