Део овдашњих домаћина потрошио је оно што је припремио за скупу зиму, изгрицкани су и дозвољени минуси на рачунима у банакама, а рате кредита делују као природни закони – неумољиво. Вели на овдашњој зеленој пијаци један домаћин да му кућа изгледа као пустиња. Каже, празан фрижидер, празан замрзивач, у подруму остало куселог купуса, на тавану нема шунки и кобасица, па су се, укућани кобајаги одлучили за дијету. Здравије је, јефтиније је, а и мора се. Пијаца је овде у центру, на главном шору, поред аутобуске станице, па је и саставни део друштвеног живота. Људи понешто купе, нађу се са другарима, жене се испоздрављају са колегиницама које нису виделе још од одласка у пензију, чује се што- шта... Ових постпразничних дана мало је купаца на пијаци, а и они што с полупразним зембиљима шетају крај тезги чудом се чуде. Црни лук је премашио 100 динара по килограму! Приближава се цени од једног евра за килограм. Са друге стране, произвођачи су лане кукали, јер су и по неколико вагона лука бацали - није било купаца.
Спомињу овде паори субвенције државе, хвале власт, траже још који динар...Недавно је повећана субвенција за тов јунади. Уговорен извоз јунетине, али у месарама, посебно на периферији града, јунетине нема. Један месар пола у шали, рече да су нам јунетину појели Турци. Опет су нам Турци криви што, у овом случају, не можемо да купимо макар ребро за недељну супу. Али, више је оних који себи не могу да приуште јунетину, јер је цена бута премашила и 800 динара по килограму.
Пијачари кажу да су им пазари утањили, људи шетају, гладају, али слабо троше. Чак је и број тезги на зеленој пијаци смањен за 20 одсто. Они који управљају овим објектом кажу да је то због смањења гужве, односно добијања више простора за купце.
Купцима ни до сада није било тесно већ скупо. Чињеница је да је мање и продаваца, што се повезује с тим да је воће и поврће јефтиније у великим маркетима. Веле да је пијаца старијим људима омиљеније место за пазар, док су млади окренути великим продавницама.
Ближе ватри упола јефтиније
Породични буyет ових хладних месеци оптерећен је ценама грејања, а и ту је шаренило. Дешава се да они који се греју из градске котларнице, а налазе се на крајевима мреже, за грејање стана од 60-так квадрата добијају рачуне око 12.000 динара месечено, док они који су „ближи ватри“ плаћају упола мање. Да потрошачима ова зима буде хладнија допринело је и медијско подсећање да ће од средине године цене комуналних услуга бити веће за 10 одсто.
Деценијама овде има људи који у домаћој радиности држе коке носиље и тове пилиће. Цене јаја су исте, од 9 до 12 динара, а домаћини кажу да су њихова јаја природнија, мада и они коке држе у кавезима и хране их концентрованом храном, вероватно истом као што се живина храни на великим фармама. Симпатична је реклама изнад једне пијачне тезге „Свака снаша воли јаја наша“. Чак и цена пилећег меса драстично варира у зависности где пазарите. Цена килограма младих кока у појединим месарама износи 150 динара, а нешто даље цена живинског белог меса приближава се на 500 динара.
Квалитетнија риба која се продаје у рибарницама од некада сиротињске хране постала је луксуз. Таксисти су цену градске вожње од пре два-три месеца са 150 подигли на 200 динара. Другим речима, сви који нешто продају или наплаћују услуге кажу да морају да повећају цене, док потрошачи и они који живе од радничких плата само слушају и гледају, крсте се и једва чекају пролеће како би барем неке трошкове смањили.
М. Суџум
