Драгиња, у Мошорину познатија као Драгица или бака Баја каже да је неколико овдашњих породица прошло судбину прогонства и да су већином успели да преживе рат. Имала је 14 година кад је доласком мађарских војника у Мошорин морала је да се исели из своје куће и под претњом оружјем крене у неизвесност.
- Мој отац Ђока Етински је био општински благајник, био је скроман и вредан човек ког је поштовало цело село. Био је врсан математичар и као благајник је радио 35 година. Сваке године су га звали из тителске и жабаљске општине да им помогне око свођења књига и завршних рачуна. Био је из сиромашне породице, а када се оженио, посветио се стварању и издржавању своје породице, нас петоро деце и супруге – прича бака Баја.
Драгиња Милновић се добро сећа како је неким породицама наређено да се иселе, да би се у њиховим кућама сместили мађарски војници, команда и слично.
- Када су Мађари дошли, одмах је било непријатно. Прво вече су направили списак породица које треба да се иселе, ишли по улицама и давали људима наређења да напусте своје домове. Те екипе које су обавештавале и исељавале људе чинила су по два Мађара и један Србин и то су углавном били локални Мађари са којима смо делили школске клупе, наше комшије. Интернирани смо 14. јуна 1941. године, тада смо напустили кућу у Мошорину, а у нашу кућу је полицијски наредник Јожеф Силак уселио своју ћерку и зета – сећа се бака.
Крајем октобра 1944. Идворци су срдачно испратили мошоринске породице које су се ту склониле. Са руским војницима прелазе Тису и настављају пут ка Мошорину.
- У Тител је по нас дошло двоје кола и комшије које смо срели када смо дошли у наш Мошорин су нам се обрадовале. Ја сам тада, са 17 година била припадница СКОЈ-а и добила сам налог да са двоје колега идем по Мошорину и обавештавам мађарске породице да морају да напусте куће у које су се уселили прогоном домаћег становништва. Игром случаја, десило се да баш мени западне део села у ком је била моја улица и моја кућа, те сам се поново сусрела са ћерком једног од највећих крвника Мошорина, Јожефа Силака, коју је он населио у нашу породичну кућу. Препознала ме је, знала је да је то моја кућа и да су мене и моју породицу истерали да би се она у њу доселила. Нисам желела да је вређам, нити да јој говорим било шта лоше и погрдно, само сам је обавестила да по наређењу морају да се иселе – прича бака Баја.
Исељено становништво је прво транспортовано у Тител, где су жене и деца раздвојени од мушкараца, жене и нејач су војници пустили, док су мушкарци остављени, као таоци. Кроз неколико дана, породице су поново спојене и одвезене у Гардиновце.
- Ту су убили једног нашег човека, Илију Каназира. Био је млад, можда је био годину дана у браку, без деце. Два војника су га убила насред улице, и то не пушком или пиштољем, већ бајонетима. Боли су га с леђа, а он је мученик на сваки убод јаукао. Ми смо били затворени у двориште и могли смо да чујемо те његове јауке. Колима су одвезли тело – прича Драгиња кроз сузе, дрхтавим гласом.
Син бака Драгице, Светозар Милновић каже да је смрт Илије Каназира прави показатељ да су мађарски фашисти убијали људе и из личних побуда.
- Каназира су узели на зуб због ситнице. У његовој кући је била смештена мађарска команда и војници су један дан почели да ваде млад кромпир из баште. Када је видео да то раде, он им је рекао да је грехота да ваде млад кромпир, кад у подруму куће имају зрео, спреман за употребу. Запамтили су га и чекали прилику да га убију – прича Бајин син Светозар.
По убиству Каназира све интерниране су усмерили их ка Дунаву и укрцали у на мало већи чамац, „дереглију“. Надзирала су их три војника и предала у прихватилиште на аутокоманди у Београду, а затим се породице из Мошорина транспортују по Србији. Драгиња је са својом породицом пребачена у село Мустапић, у општини Кучево, где су остали само две недеље. Њен отац прихвата предлог свог брата да са породицом пређе да ради на једном имању у Банату, под немачком окупацијом и командом.
- То је била војна башта, а како је било летње време, било је много посла. Речено нам је да ћемо за рад добити и неку малу дневницу, која нам је уз производе из баште које смо могли да узмемо била довољна за преживљавање. Били смо ту до јесени 1941. године, када смо дошли у Арадац и тада се појавила жеља да се преко Тисе вратимо у Мошорин, од којег нас је само река раздвајала – говори Драгиња Милновић.
Драгињина мајка одлази у немачку команду да тражи папире са којима би својој породици омогућила безбедан прелазак преко Тисе, али не успева, међутим, тако спасава читаву породицу сигурне смрти.
- Службеник који је радио у немачкој команди саслушао је моју маму и рекао јој да сачекамо пар дана, да чујемо вести и „да видимо шта ће бити преко, шта ће урадити Унгари“, мислећи на Мађаре, који су командовали Бачком. Ми смо се примирили, сачекали и тако избегли сигурну смрт. Тај човек је вероватно знао да се спрема рација у Мошорину и својим саветом нас спасио – прича Драгиња.
Породица Етински, као и остале породице смештене уз обалу Тисе, ускоро сазнају вести о страдањима у рацији.
- Једна жена из Мошорина, која је била са нама у Арадцу прегазила је залеђену Тису и отишла да чује шта се дешава у Мошорину и да ли има неких вести. Када се вратила казала нам је „нико никуда, страхота Божија, кога стигну – убијају“ – прича бака и додаје да су након тог сазнања сви били потресени и да се престало са планирањем повратка у родно село.
По Мошорину се прича како је злочинац, мађарски полицијски наредник Јожеф Силак успео да избегне руку правде.
- Силак је избегао судбину фашиста који су због својих злочина стрељани одмах по ослобођењу места. Причало се како је човек који је на смрт осудио многе становнике Мошорина пребегао у руске партизане и преживео рат. Пре тридесетак година Мошорин су, наводно, посетили Силакови потомци, које је занимало њихово порекло и кућа у којој су живели, те су тако сазнали да је овај злочинац преживео и избегао одговарање за почињене злочине – каже један од мештана Мошорина
Све до октобра 1944. и ослобођења Драгињина породица живи у Идвору, где лети раде сезонске послове на њиви.
- Како нисмо могли да радимо зими, јер је било хладно, са собом нисмо имали зимску гардеробу, отац и мајка су одлазили да раде, а сестра и ја смо штрикале, како бисмо убиле време. Временом се прочуло да штрикамо, па су нам људи доносили вуну, да им штрикамо yемпере, шалове, чарапе и слично. Мајка је правила жижак, под чијом слабом светлошћу смо сестра и ја штрикале. Једне вечери су нам на врата покуцала два немачка војника, били смо преплашени, а они су само хтели да виде шта се дешава. Нису нас вређали, а кроз два дана су поново дошли, донели нам карбит лампе, да не штрикамо у мраку и вуне да направимо неколико ствари за њихове жене и децу – препричава бака Баја и додаје да су им за штрикање војници понудили и новац, али да она и сестра нису желеле да прихвате било какву надокнаду.
- Не дај Боже никоме то да преживи, таква црна времена не бих пожелела ни најгорем непријатељу. Свуда око нас смрт, беда, расуло и страдање. Ми смо, хвала Богу, сви остали на окупу, читава моја породица је преживела, вратили смо се у Мошорин и почели све изнова. Од чланова моје породице Етински сви су помрли, само сам ја остала. Удала сам се, родила четворо деце и наставила да живим у Мошорину – вели Драгиња која је данас бака и прабака, још витална и умна, негује сећање на невино страдале жртве зла које је фашистички режим пробудио у људима. Штрика и даље, као тих давних година.
Срђан Кнежевић
