Било да је реч о криминалним хроникама или политичкој ситуацији у земљи. А некад, кад се на грађански морал обраћало знатно више пажње, сама реч је била додуше проскрибована, али овдашњи свет није се грозио саме работе. У та нека прошла времена, која ми сада посматрамо као својеврсни морални узор, бити Мадам или делатница у кући под црвеним фењером, није било ствар секс-трафикинга и организованог криминала, већ сасвим „редовно и инокосно” занимање. Све док, након Великог рата, Народноослободилачки одбор сомборски није одлучио да блуднице и проститутке варошке „маркира” шишањем до главе и премештајем на мужу крава у тек насталим колхозим, „долче вита” је цветала у грађански уљуђеној вароши.
Међу куплерајима варошким знао се ред. У Ластиној (данас Јожефа Флосбергера) улици било је „љубавно гнездо” за имућнију, бољестојећу господу, средњи сталеж је пријатељицу ноћи могао пронаћи у Јоргованској улици, која и дан-данас носи исто име (мислим, улица), док је плебс и „последњи од људи” утеху налазио у загрљају куплер-дама у Војничкој. За младе наследнике, којима је „бáба” желео да отвори очи, најпогоднија је била „Дикина кафана”, смештена тик уз градску фармацију, данашњу Галерију „Коњовић”. Уз још неколико куплераја, то су биле званично отворене „слатке куће”, али најстарији занат се упражњавао и у готово свакој кафани тог доба, па још увек стоји у Сомборском архиву документ – тужба из 1910. – у којој се суду на поступање предаје власник кафане „Ратар” јер му конобарице зарад повећања промета блудниче и тиме не само нелојално конкуришу осталим бирташима већ крше и једно од најстаријих правила и, како би се данас рекло, „позитивних законских прописа”, а то је оно да у борделима сомборским не сме да се точи алкохол.
О томе да је закон у тој области играо велику улогу сведочи документ из 1765. у којем Магистрат сомборски наређује „блудницама са стране да имају напустити варош, како би се овдашње могле несметано бавити својим послом”. Као званични спис града Сомбора стоје и „Правилници о јавним кућама и блудничењу” из 1869. и 1891, који детаљно прописују услове под којима морају да раде куплераји. Један од последњих тако либералних списа датира из 1933. под именом „Градски статут о проституцији”. Следствано томе, није чудо што у архивској грађи града стоје и списи као што је, на пример, жалба извесне Јелене Перелдик из 1924. на одлуку градских отаца да јој не дозволи отварање јавне куће. Ту је и радна књижица госпођице Марије Хусар, која је остала дужна неке новце градској болници у којој се лечила од венеричних болести. Радна књижица је врло уредно оверена и сведочи о редовним прегледима и „способности за рад” у том занату.
Ако је веровати историјским документима, све до 1827. бити дама ноћи је била ствар „приватне иницијативе”, јал’ дама, јал’ куплер-мајсторица, али је управо те године, на предлог градског физика, што ће рећи званичног варошког лекара, и проституткама омогућен статус уредно запослене особе са свим правима која из тога произлазе. Мада су сви физици сомборски наводно били велики противници проституције, поуздано се зна да је у случају кад је физикат имао више лекара, настајала права борба међу њима о томе ко ће бринути о „слободним дамама”. Јесте Сенат плаћао редовне здравствене прегледе варошким блудницама, али није то била баш толика пара, већ...
Велики противници проституције су били и свештена лица све три конфесије. Чувени римокатолички жупник Матија Слатковић је редовно пописивао блуднице и захтевао од градских власти да их шиканирањем натерају да батале „прљаву работу”. Није се велечасни Слатковић устручаво ни „маркетинга од врата до врата”. Одлазио би у куће верника и „брукао” домаћине који су ишли блудницама. Да су услуге ноћних дама биле средство и политичке борбе, сведочи јавна полемика Аврама Мразовића и Емерика Бошњака још из средине 18. века, у којој је оснивач чувене Норме оптуживао несрећног Емерика да љубави тражи и ван породичног гнезда.
Иначе, у национално и верски готово скроз поларизованом друштву, какво је било у Сомбору под влашћу Хабзбурга, једино су куплераји успевали да остану оазе „братства и јединства”. Покушај сегрегације у том занату је свакако и пропис да слушкиње католичке вере не смеју служити у православним кућама и обрнуто јер је управо из тих слојева било највише лаких жена. Служавкама су конкурисале конобарице, такође расположене (или немаштином приморане) за налажење допунских прихода. Ипак, и поред тих покушаја, никад се у јавне куће није ишло по неком националном кључу, мада је опстајала легенда о ватреним Мађарицама или пустопашним Словакињама. Људи су и онда били само људи.
Милић Миљеновић
