Џаба силна писменост и древна грађанско-трговачка аристократија, кад се од коња и фијакера није одмакло. А да Велимир Веља Суботић није записао причу о Јагри, а Звонко Богдан је опевао, Бог зна да ли би тако било. Бивало је фијакера свугде, али баш се Петровићевом Раванграду заломило да остане „обележен“ као варош фијакера, чија је начувенија „штација“ била на данашњем Тргу републике, чело варошког музеја и у шрек од театра.
Путник намерник и данас може да се провоза улицама, оде до Великог Бачког канала чак, а најредовитији су фијакеристи чича-Дане Миљковић, те Александар Антунић, који четвороножне лепотице Звездану и Донку преже у свој „обични“ као и недавно саграђени званични варошки фијакер којим се премијерно провозао кнез Алберт од Монака. Тек да се зна каква је Сомбор господствена варош, где је бивало далеко признатијих фијакериста од веселог Јагре, кога би одавно заборавили да није било Суботића.
Јер, златно доба фијакера је почело половином 19. века, кад су се Сомборци мало ослободили тешких зајмова узетих још стотинак година раније не би ли постали „граждани“ слободне краљевске вароши и исплатили силним златним форинтама императорку Марију Терезију. Како се у та времена знало реда, а не као данас са индијанцима од таксиста, Магистрат, по данашњим мерилима градска Влада, нареди да на за то одређеном плацу фијакера сме бити не више од 30. Таман толико се могло сместити испод раскошних бођоша, да коњи и фијакеристи лети спаса у хладу пронађу, а зими су дебела стабла била заклон од хладног северца. Био је то прави јавни превоз, где је сваки фијакериста, мада инокосан човек, био под чврстом стегом. Није свака фукара могла да упрегне кљусе и фијакериши. Морало се водити рачуна о изгледу како личном, тако и коњском, сам фијакер је имао бити вазда чист и олајисан, прибор за презање коња беспрекоран, зимска опаклија без бува и друге гамади, а не да им се муштерије зауједу.
Како се град развијао, расле су и обавезе фијакериста па је весела дружина имала облигацију да одржава и„линијски саобраћај“. Од жељезничке станице (и пруга сомборска је од века старија) до фијакер плаца, па потом Штранда, градског купалишта на Великом Бачком каналу. Анали тврде да су углавном муштерије били доктори, али је остало предање да су, ипак, лоле и бећари били најчешћи. Није мало пута неки обесни син богатог бабе у првим кочијама возио себе, у другим тамбурашку банду, а у трећим штап и „халбцилиндер“, па равно у Ластину улицу, под црвени фењер једног од знаменитијих куплераја.
Ни од „развоза“ дама сумњивог морала фијакеристи се нису либили, а и што би, кад су се не мало пута сомборски лекари yапали око тога ко ће, за рачун Магистрата, држати под „здравствено-хигијенском“ паском пријатељице ноћи чија је професија у то доба била легитимна.
Ипак није све било у ружичастим бојама, па су као регистровани фијакеристи у свакој од ванредних ситуација имали „ратни распоред“. У случају пожара, епидемије или какве друге несреће и алармантне ситуације, фијакеристима је, као и градским водарима, статус „слободњака“ престајао и морали су се ставити на располагање варошким властима.
Трајала је фијакерска „империја“ све до тридесетих година прошлог века, кад јој је коначан пораз нанео мотор са унутрашњим сагоревањем. Од тад све је мање фијакериста бивало на сомборским улицама, па је и могло да се деси да Јагра са Риђаном уђе у легенду, мада по Статуту фијакериста не би могао ни помислити да се бави овим послом. Наиме, жалопојка за старим коњчетом на страну, али историјски факат је да је Јагра већи део радног времена проводио наћефлеисан, тј. трештен пијан, што би га у златно доба фијакериста чинило неподобним за овај посао. Риђан је, пак, стварно био „позитиван лик“ јер је Јагри било доста да држи очи отворене и кајасе у рукама док муштерију не одвезе на тражену адресу. После је могао мирно да заспе на месту кочијаша јер је Риђан сам „погађао пут“ до фијакер плаца и „њиховог“ бођоша. Па ко не би волео таквог коња.
Милић Миљеновић
