Тог јубилеја, наравно, се сетила овдашња кошаркашка легенда Стеван Каран који је почео као играч, па играч и тренер, а касније завршио у Београду прву школу за кошаркашке тренере, тренирао некадашњи кошарки клуб „Марина”, а потом 19 година водио Школу кошарке „Дунав”. Не тако давно отишао је у радну пензију из једне осигуравајуће куће, али и у кошаркашку, тренерску пензију. У Бачку Паланку дошао је 1964. године као дванаестогодишњак из Плавне где су му се отац и мајка доселили 1946. године из Купрешког Поља, односно Босанске Крупе. Остала су, вели, сећања, а он као добродржећи човек у трећем добу посветио се пољопривреди, јер је последњих деценија накуповао 70-так јутара земље и сада већ као искусан ратар сеје углавном соју, уљану репицу, кукуруз и мало пшенице. Има три трактора, потребне прикључне машине, па породично стижу све да пораде у ратарењу. Каже да је земљу почео да купује средином осамдесетих прошлог века када је била јефтина, а он као да је предосетио да у пољопривреду треба улагати, јер долазе тешка времена, као што су и дошла, а за многе још нису прошла. Ипак, кошарка у Бачкој Паланци у разговору са њим обично је главна тема.
- Причу о обелажавању пола века од званичног играња кошарке у Бачкој Паланци покренуо сам, првенствено како би се сви ми који памтимо подсетили упокојених - првог председника кошаркашког клуба Бошка Милованова, првог тренера Јанићија Цоје Радовића и првог секретара Рајка Чулића - каже Каран. - Први тренинг нас неколико младића одржан је у јануару у малој сали Економске школе у Бачкој Паланци, а утакмице смо лети играли на отвореном терену у дворишту гимназије, јер тада није постојала пригодна сала у којој би се играле званичне кошаркашке утакмице. Прву утакмицу као секција Друштва за телесно васпитање „Партизан” одиграли смо против Чантавира. Играли смо летњу лигу, после две године селимо се на отворени терен ДТВ „Партизан” у центру града, односно тамо је сада Стамбени блок „Партизан”. Од свих терена једино је остао терен за мале спортове где постоје и кошеви и голови за рукомет. Тамо смо играли утакмице до отварање фискултурне сале у Гимназији и прву утакмицу тамо играмо 1972. године.
Брзо су паланачки кошаркаши напредовали, а понели су име „Марине” бивше, давно угашене фабрике трикотаже која је запошљавала у најбољим данима близу 1.000 радника. Тадашњи директор Ђорђе Паланачки имао је разумевања за маркетинг кроз спорт... Кошаркаши из Бачке Паланке брзо су догурали до тадашње Друге савезне кошаркашке лиге СФРЈ и стално били у врху табеле борећи се екипама из много већих градова које су имале амбиције да постану прволигаши, или су се из прве дивизије селили у другу, као што је, на пример, био КК „Железничар” из Сарајева. Седамдесетих година прошлог века догурали су Паланчани у куп такмичењу до скоро саме завршнице где су поражени од онда јаког Задра...
- Под именом „Марина” наш клуб је имао запажену улогу у југословенској кошарци - подсећа Каран. - Били смо препознатљиви као екипа по томе што смо играли брзу и модерну кошарку. Значајно је што су сви момци били из бачкопаланачке општине. Играо сам до 1974. године, али због повреде колена морао сам да престанем. Завршио сам за тренера, водио екипу у неколико наврата, а поред Радовића и мене траг је као тренер оставио и Миленко Роквић, а мислим да је једно време тренер био и Неша Аврамовић. По мојој процени, односно по резултатима, најуспешнија је била генерација из средине 70-их година: Малетин, Кнежић, браћа Зорић, Аврамовић, Појужина, Хорват, Пап, Перин, Лемић, Стојановић, Дамјанац, Жарковић, Стојаковић... Није захвално после толико година набрајати имена, јер може човек неког да заборави.
Веома је интересантно поређење нашег саговорника који је, између осталог, констатовао да у времену када Бачка Паланка није имала спортску халу имала је квалитетну кошарку. Данас скоро све основне и средње школе у општини имају на расплагању сале за физичко васпитање, у вароши одавно има спортска хала, прошле године завршена је прелепа спортска дворана у суседној Гајдобри (одмах су основани кошаркашки и рукометни клуб), а кошарка је поново некако на почетку.
- Генерални проблем је огранизација код свих малих спортова - констатује Каран. - И у Бачкој Паланци постоје услови, а било би лепо када би се организовао стручни тренажни процес из кога би се створили нови играчи и репрезентативци. Када сам 1992. године организовао Омладински кошаркашки клуб „Дунав”, односно школу кошарке, радио сам искључиво са основцима и средњошколцима. Кроз клуб је за 19 година прошло 150 деце и учествовали смо на свим званичним такмичењима које је организовао Кошаркашки савез Србије, а имали смо запажених успеха. Касније су из овог клуба каријере направили државни репрезентативци у кошарци као што су Владимир Тица, Миљан Ракић, Милан Мачван, Дара Ковачевић и Марко Ждеро, шампион света у кошарци три на три. После свега, после четири деценије које сам провео у овдашњој кошарци могу да кажем да ми је драго што сам био у спорту и што сам оставио трага.
М. Суџум
