На свечаном богослужењу саслуживало је свештенство из Сремских Карловаца и других дијецеза наше Свете Цркве, већ други дан праћено складним појањем хора „Свете мајке Ангелине“ из Никшића.
Катедрална црква Светог оца Николаја саграђена је у периоду од 1758. до 1762. године, за време управе митрополита Павла (Ненадовића), на месту ранијег храма, посвећеног истом Светитељу. Попут великог броја сремских светиња, веома слабо је позната историја старе цркве, око које је била окупљена женска монашка обитељ, пре турских освајања, а о њој данас понешто говоре још само различите легенде, брижљиво сачуване у усменом предању.
О древности овог здања, сведоче поједини богослужбени предмети, као што је Јеванђеље из 16. века, у коме су забележене године 1559. и 1567, са натписом у коме се каже да га је за карловачку цркву Светог Николе израдио мајстор Пава. Њен изглед може се реконструисати на основу плана центра Карловаца из 1747. и опису из 1733. године, по којима се наслућује грађевина са основом у облику издуженог слободног крста са полукружном олтарском апсидом, сазидана од камена и ћерпича, са призиданим, високим звоником, пет већих и два мања прозора, кровом прекривеним црепом и неизоставном куполом над средишњим делом.
Полако изједана током времена, у 18. веку постала је сасвим неподесна за своју химничну улогу цркве са архиепископском катедром, све док митрополит Павле (Ненадовић) није наредио да се сруши, позвавши православне вернике под хабзбуршким престолом да помогну подизање новог Саборног храма.
По свој прилици, подигнута је по пројекту израђеном у Бечу, мада ни до данас није откривен архитекта, који је митрополитову одлуку да напусти традиционалан изглед српских православних храмова, остварио у овој упечатљивој, барокној катедрали. Митрополит Павле је, са другим члановима Архијерејског синода, осветио постављене темеље, 7. маја 1768. године, као што пише на каменој плочи, узиданој у северни звоник.
