Родио сам се у воћњаку јер мој отац је имао десет јутара разних воћки, вели Билицки.
Заволео сам их од детињства, додаје витез ракије, али уз посао нисам стизао да им се озбиљно посветим, међутим, чим сам пензионисан, узео сам да негујем два и по хектара.
Имам све врсте воћа које овде успевају, па како доспева род, нешто продајемо на пијаци, а од вишка печемо ракију, казао је Билицки.
Додаје да, без обзира на то каква је рачуница, он нешто мора радити. Не може да седи залудан.
Свака сезона је другачија, буде родних, али и лоших. Лане је мраз обрао кајсије, ове године остало је око 60 одсто, али неће бити бресака јер су се смрзле. Посла стално, од јутра до вечери, ако човек хоће да је све потаман. И ако нема рода, воћке ваља неговати и сачувати кад га буде. Мој је воћњак на потесу Батка, на банатској обали Тисе према Остојићеву, где је погодна песковита земља, објашњава гос`н Пишта.
На традиционалном Никољданском фестивалу ракије у Сенти, једном од најпрестижнијих у целом региону, већ годинама осваја награде као најбољи произвођач из Србије, док су му мношто пехара и медаља доделили реномирани жирији ракијада и у иностранству.
На нашем овдашњем лане ме претекао Пера Марган из Панчева јер је донео више узорака ракије, чак 42, а ја тачно упола мање. Правим палинку од свих врста воћа које гајим, плус, на такмичења носим и ону одлежалу. У печењу ракије нема никакве тајне, само је незаобилазно да се користи квалитетно, здраво и зрело воће, какво и свеже једемо, а не допустити да лежи данима на земљи испод стабла или буде труло, наглашава већ деценију витез ракије Сенћанског реда витезова „Свети Никола”, који се труди да афирмише природну жестину, од које глава не боли.
Додаје да води рачуна о комини и процесу ферментације, а потом се узда у своју пецару и рецептуру.
Без бакарног казана нема добре ракије, тврди Билицки и додаје да се тако добија жестина јачине 80-82 степена, а пошто се кôм само једном загрева и кува, не губи се мирис, већ добијају квалитетне ароматичне кајсијеваче, дуњеваче, виљамовке и друге врсте, које љубитељи добре капљице знају да цене.
Зато увек имам муштерија, како овде, тако и Мађарској, Француској и Немачкој, па све до Америке. А и иначе, људи ме знају јер сам редован на такмичењима по европским земљама, вели Билицки.
Пролетос, на фестивалу у Мохачу, освојене су четири златне и две сребрне медаље, а кајсијевача се позлатила дегустацијом и гласовима посетилаца. Успеха је било и у Ђули, где је од чак 1.280 ракија, Билицки за дуњевачу освојио друго место, а за виљамовку треће.
Често сам и ја члан оцењивачке комисије, а признајем да није лако дати суд о великом броју узорака. Највише сам их пробао 109, а из мог искуства – не треба више од 40 у једном дану. Чланови жирија, наравно, не попију ту ракију, али од толико гутљаја и мириса жестине, у глави се ипак заврти. Сад су се већ намножили и фестивали, одржавају се готово сваке недеље, код нас, али и преко границе. Воле произвођачи да се доказују и међусобно упоређују учинак, утисак је Билицког.
М. Митровић
