Захваљујући таленту, раду и професору Клаусу Трумфу, са квартетом контрабаса “Басиона Амороса” Љубинко је наступао на неким од највећих светских музичких позорница. Са другим ансамблом музичара са три континента, “Белтангом” наступа успешно широм Европе као и на фестивалима у Јужној Америци, Аргентини, Бразилу...
Захваљујући Љубинку Лазићу постоји музичка школа коју похађају деца из околних места, приређују се концерти, због којих је препуна мала музичка сала, а неретко за житеље Војке, Голубинаца, Старе Пазове и Инђије свирају горепоменути светки познати ансамбли…
Мало изван села налази се Ваздухопловни клуб “Вихор” који је основан у јесен 2003. године. Никола Ловрић, млади братанац власника показује нам шест њихових авиона марке “Пипистрел” које производи словеначка фабрика, лауреат НАСА-ине награде за најбољи авион у категорији ултралаких авиона. Цена једног новог двоседа је 180.000 евра.
Нешто касније стиже и Милан Ловрић, власник Ваздухопловног клуба “Вихор” и отвара нам други хангар у којем се налази авион који је по моделу британске летелице из Првог светског рата почео да гради један од Миланових синова. “Из оваквог је оборен Црвени Барон!”, каже Милан и додаје како верује да је боље што је новац из свог успешног пластичарског бизниса уложио у аеро-клуб и своју и децу свог брата заинтересовао за летење него да је синовима куповао станове у Београду и бесне аутомобиле.
Продужујемо ка центру села којим поред цркве и доминира и споменик борцима НОР-а. Споменик је рад вајара Светислава Лукића из Београда, а састоји се од бронзане фигуре борца и зида на коме су рељефи и плоче са именима 294 пала борца и 30 жртава фашистичког терора.
Од првих писаних помена Војке, као насељеног места, тек око 1578. помиње се један свештеник, што наводи на претпоставку да је ту била и мања црква у којој је службовао. У северозападном углу центра села постојала је црква брвнара или од плетера, а на основу митрополитске уредбе из 1724. Војчани граде своју прву цркву од тврђег материјала, покривену шиндром, са средњим звоном и трапезом од цигле. Попис из 1732/33. који је наредио митрополит Вићентије Јовановић, говори нам да су цркве у Срему биле врло сиромашне али је једино Војка имала цркву од тврдог материјала. Поред ове цркве било је и гробље које је на садашњу локацију премештено 1848. Ни црква није остала дуго на том месту. Нова црква, већа, шира и дужа, почела се градити на североисточном углу центра села, од цигле и камена…
На трећем углу раскрсице налази се лепо уређени парк испред просторија Месне заједнице Војка где нас дочекује Јелена Инђић, председница МЗ. Видело се то и по парку испред, али када смо ушли у зграду одмах ми је било јасно - ово је једна од најбоље уређених и најлепших просторија неке месне зајенице у Војводини које смо имали прилике да видимо. Зидови су украшени сликама насталим на ликовним колонијама које се у овом селу организују већ три деценије.
„Номади кроз живот путују као прах”
На гробљу у Војки сахрањен је и Бошко Зековић Зека, дипломата и дугогодишњи управник Позоришта младих у Новом Саду. Бошко Зековић рођен је 1911. у Војки. Основну школу завршио је у родном месту, нижу гимназију у Земуну, учитељску школу 1932. у Сомбору, а затим је био учитељ у Кузмину и Војки. Као резервни официр у Априлском рату 1941. пао је у немачко заробљеништво и до краја рата, био је у логорима у Оснабрику и Нирибергу. После рата радио је у дипломатској служби, у Амбасади ФНРЈ у Варшави, потом у Министарству иностраних послова у Београду. Затим се запослио као наставник у Мушкој гимназији у Новом Саду, а предавао је и у школи ученика у привреди, док је у Државној позоришној школи у Новом Саду био професор и директор, до 6. фебруара 1953. Најважнији период у његовом животу био је онај који је провео као управник Позоришта лутака, односно Позоришта младих у Новом Саду, од 1959. до пензионисања 1972. У време његовог директоровања ту школу су завршили бројни, касније веома афирмисани драмски и филмски уметници: Велимир Бата Живојиновић, Драгољуб Милосављевић Гула, Јевто Душановић, Бора Стојановић, Илија Слијепчевић, Добрила и Драгиша Шокица... Пропутовао је цео свет. На његовом гробу урезано је: “Номади кроз живот путују као прах!”
Ликовна колонија „Космик Арт- Љубиша Марић“ ове године ће се одржати од 8. до 11. септембра у просторијама Дома културе. Манифестација је зачета 1990. на иницијативу покојног сликара Љубише Марића. Циљ ове колоније је очување традиције и представља једну од најстаријих ликовних колонија на нашим просторима. На колонију у Војку поред српских, долазили су и уметници из Русије, Бугарске, Молдавије, Украјине, и из бивших република Југославије.
Оно што је посебна вредност ове колоније је чињеница да сликари спавају по кућама мештана Војке и да сваки свом домаћину остави по једну слику а једну добије Месна заједница. На тај начин готово свака кућа у Војки има неку уметничку слику што је права реткост у данашњим војвођанским селима.
Испред МЗ Војка дочекује нас романописац, песник и добри човек из сремачког села Војка, Стеван Кораћ Шеле. Овај човек годинама брине о старијим мештанима из родног села и околине. Доноси им намирнице, лекове, забавља и млађе Војчане у „Маштаоници“ у свом дворишту, а кад падне ноћ пише стихове. Упркос Паркинсоновој болести од које болује, Шеле је веома активан и у Друштву за афирмацију особа са инвалидитетом „Феникс“ у Старој Пазови.
Сусрет почиње песмом коју је Шеле посветио нашем бициклистичком походу, изрецитовао је и снимио па нам пустио на касетофону:
“Стигао је Чобан и до Војке ал он овце нема, име му је Роберт, на бициклу обилази овај део Срема. Летеће у змају или авиону и ако се жив са неба врати, Роберт ће писати... Што је ближе време за летење по гласу бих рекао да се Роберт боји. Када слети на сремску пољану ја замишљам шта ће рећи: ‘Летео сам сада и више никада...’” Колега Драган који је понео ускршње јаје (путовање је било на други дан Ускрса) туцао се са Шелетом и могли смо да кренемо ка православном гробљу у Војки на којем овај човек годинама уназад чисти запуштене споменике и објашњава нам ко је ко.
Хроника гробља у селу Војка бележи једну окренуту шољу кафе коју је покојница (за коју чујемо да ју је убио муж!) очигледно волела да испија; велики споменик Банету Ћурчину који се вратио из Америке и од сопствених средстава подигао капелу на гробљу; Николу, Раду и Љубу - оца и два сина које је све однео вихор Другог светског рата; гроб једног страственог шахисте; једног певача, причу о једној забрањеној љубави и великом пријатељству два друга...
На гробљу у Војки сахрањена је још једна легенда поникла из овог краја. Синиша Гајин био је вансеријски фудбалски таленат, родом из Војке у којој је и почео да игра фудбал, да би пуну афирмацију доживео у “Галеници”. Ту се прочуо као ненадмашени дриблер и лукав гол играч, тако да је могао да игра на било ком месту у нападачком реду, а по потреби и у одбрани. Иако је био на мети више прволигашких екипа, остао је веран Земуну, осим једне сезоне при крају каријере, коју је провео у дресу ИМТ-а. У најбољим данима био је пре свега стандардни члан аматерске државне репрезентације. На жалост, ни Гајин није постигао у фудбалу све што је могао, пре свега због веома равних табана, физичке мане која га је озбиљно ометала. Брзо се замарајући, није био спреман за велике напоре и интезивни тренинзи су му више шкодили него користили. Упркос свему, Гајин који је био и веома скроман и добар момак, врло брзо је и оним што је пружао на терену постао љубимац земунске публике и сигурно најпопуларнији играч у историји земунског фудбала.
На растанку Шеле нам је поклонио своје књиге али и вулканско камење које је обојио златном бојом.
Војка је по неким казивањима имала и пророка Танасија Абаџију званог Цаца (1821-1864) а говорио је да ће доћи време, летеће по небу кола без руде и коња. “Доће време, биће шор па доктор, сокак па двокат, ови лопови нису ништа, какви ће бити, да путем оловке украду све…”, говорио је. Становништво Војке у првој половини 19. века чинили су Срби али у другој половини долази неколико немачких породица у потрази за послом и на краће или дуже време да остану. Уласком Војке у Границу изгубила је значај чувена војачка крчма а с њом и пратећи занати а још један разлог томе је и развој путне мреже. Од 1870. радила је у Војки циглана све до 1923. а радила је и ветрењача али се не зна тачно од када. После укидања Војне границе 1873. Војка је прикључена Хрватској и Славонији. Војчани су успели да задрже већи део имања и делове изван војачког атара а то су виногради у Чортановцима које су добили још у време Марије Терезије приликом уласка Војке у Војну Границу. Прва новчана штедионица основана је 1888. а касније је новчано ојачала и претворена у мању банку.
Када је влада Аустро-угарске монархије објавила рат Србији 28. јула 1914. Војка се опет нашла на опасном месту, близу границе са Србијом. Тако су Војчани гинули, али на жалост, о томе нема конкретних података.
У Војки је после Првог светског рата дошло до обнове задругарства и земљишне заједнице, тако је цео период између два светска рата био обележен аграрном реформом. Током 1927. у Војки је престала са радом циглана, срушена је четири године касније а последња ветрењача која престала је са радом 1914. срушена је 1931. Тада је у Војки било чиновника и намесника у Општини, у школи десетак учитеља, било је запослених у пошти, здравственој станици, у месту је било 8 дућана и три свештеника. У том периоду је почела и електрификација а Војка је добила и први
телефон са јавном говорницом…
Најстрашни злочин за време Другог светског рата догодио се 8. новембра 1943. са сајмишта је доведено двадесетак Војчана и један човек из Белегиша на војачку железничку станицу, где су побијени и повешани поред пруге а данас на том месту постоји споменик који подсећа на велико страдање за време Другог светског рата.
Прва радио станица у Срему “Радио Војка” основана је 1967. а сопствени бископ место је добило 1959. Према попису из 2011. Војка је имала 4.752 становника.
Роберт Чобан
