– Венчања је било, рађају се и деца, али истина јесте да је село спало на свега 550 душа – каже секретар Месне заједнице Међа Војислав Симић.
Према неким проценама, 1991. године у селу је живело око 1.400 мештана. Масовни егзодус настао је после велике поплаве 2005. а догађаји у претходних 15 година само су додатно погоршавали демографску ситуацију у селу.
– Село је потпуно инфраструктурно опремљено, улице су асфалтиране, уведен је гас, а пијемо здраву воду из такозване карпатске жиле. У селу постоји одлично опремљена школа, продавнице, пошта… Узалуд. Нема посла. Просечна плата у држави је већа од 50.000 динара. Тврдим да би људи остајали у Међи кад би овде имали плату од 30.000 динара. А неки који су отишли, сигурно би се вратили – уверен је Симић.
Од пољопривреде могу да живе само они који имају више од 100 хектара земље. Посед се убрзано укрупњава, у селу већ постоји неко ко има 2.000 хектара њива, а они малобројни са 100 или 200 хектара, још се „копрцају“, каже Симић.
– То што нема посла само је један проблем. Велики проблем за село јесте лоша веза и са матичном општином, Житиштем, а са Зрењанином ни не постоји. Четири села – Међа, Хетин, Српски Итебеј и Нови Итебеј – немају аутобуску везу. Људи се сналазе како знају и умеју, а најтеже је старијим мештанима, који до Житишта, до дома здравља, ако нема ко да их превезе, морају таксијем – истиче Симић.
Међа од пре 15 година нема ни малогранични прелаз са Румунијом, а мештани сматрају да би и то допринело бољој ситуацији. Иначе, овде, што многи не знају, има петнаестак породица које се баве хранитељством.
– Захваљујући томе и школа нам има шездесетак ученика, а и село много више деце. Имамо, на пример, више ђака него Честерег, који има више становника. Мештани су заинтересовани за хранитељство, али процедура је веома спора. И сам сам се пријавио пре две године, и никако да се процедура заврши – каже наш саговорник и додаје да би бржа процедура омогућила да у систем хранитељства уђе још више породица, а самим тим у селу би било више деце, што је гаранција да ће оно опстати.
Међа би, по речима Симића, могла да буде одлично место за живот.
– Иако је људи све мање, и даље има живота у селу. Имамо ловачко друштво, са рестораном. Имамо риболовачко друштво, а за риболовце смо направили језеро, у самом селу, са бунгаловима. Идеално за пецање, али и излет. Имамо спортски терен и фудбалски клуб који живи. Имамо лепу природу. Имамо мир. У селу је једноставно живети. И ја сам радио у граду, и кад сам остао без посла, вратио сам се у село. Има још таквих Међанаца, који никад више не би живели у граду. Само нам треба помоћ и подршка – закључује Војислав Симић.
Жељко Балабан
