С обзиром на то да смо добили много питања читалаца шта се дешава са тим псима, где их одводе и како живе, одлучили смо да сами то проверимо. Отишли смо да посетимо жабаљски азил, који се налази на путу ка Зрењанину, а дочекао нас је лавеж, на први поглед, небројено много паса. У једном од великих боксева са псима затичемо Драгана Бељина, који нас је са осмехом дочекао и позвао да нам покаже каквих све паса има.
Видите оног малог јазавичара, он је јутрос стигао, још увек је мало уплашен, па се издвојио са стране, али већ ујутро биће као да је код нас годинама, каже Драган кроз смех и показује нам још једног, малог белог пса, прошараног жутим туфнама.
Овај малиша је до пре неколико дана јео код мене кући, гостио се сваки дан, али рекао сам му да ћу га изгледа дочекати и овде, да се дружимо и, ето, тако је и било, прича Драган.
Настављамо даље до бокса са псима средње величине, који су можда и најгласнији од свих, а издваја се Жућа за којег Драган каже “нит ситнијег пса, нит већег ђавола“.
Радне активности запослених у жабаљском азилу су многобројне, почевши од кувања хране, храњења и појења паса, преко чишћења и прања боксова, до крпљења жица, ограђивања, прављења кућица од дрвета и зидања кућица од цигала. Осим тога, насипају путеве, пазећи да не буде блата, а недавно су посадили сибирске брестове, које редовно заливају, како би на лето пси имали хладовину, а како би током других годишњих доба имали заклон од ветра. Радници једне смене проведу са псима око девет сати дневно, а празнике и викенде не рачунају као нерадне дане, јер се о псима мора бринути свакодневно.
Жабаљски азил класификован је као трећи по хуманости у Србији. Тај простор у надлежности је ЈКП „Чистоћа Жабаљ“, које се труди да њихова исхрана буде разноврсна и да увек буду у чистом. Овде се брине о око 120 паса, расних и мешанаца, као и штенаца, младих и старијих паса. Распоређени су у неколико боксева, почевши од штенаца, чији бокс у шали називају обданиште, па до оних најкрупнијих.
Надлежни их свакодневно транспортују у азил, а њих је ипак све више, што говори да је и даље код грађана присутан тренд прихватања паса док су слатки штенци. Када одрасту и када им је потребно више неге и пажње, односно ако су болесни или имају проблем са кретањем, што се дешава, следује им сналажење на улици…
Општина Жабаљ финансира азил за напуштене псе, а захваљујући појединим хуманим суграђанима и уз најчешћу помоћ надалеко познатог Азила за напуштене животиње „Моникин салаш“ из Ђурђева, неки од њих буду удомљени.
Код нас нема ниједног досадног дана, али ништа није тешко. Овде не може да ради неко ко не воли животиње, а ми их стварно волимо, онако заправо. Видели сте и сами колико су нам привржени. Чувамо их и пазимо, зими их ушушкавамо, а то не може на силу или само ако мораш, него из чисте љубави, прича Драган Бељин, који већ девет година брине о одбаченим и угроженим псима у Жабљу.
Уверили смо се да пси у азилу, па ни они највећи, нису агресивни, већ напротив, врло су умиљати. И они који дођу агресивни, брзо се припитоме, а у почетку буду уплашени, јер долазе на непознату територију. Колико су нежна биће сведоче загрљаји које смо имали прилике да видимо, што је доказало да су најкрупнији пси можда највеће мазе. А како каже наш саговорник, углавном они за које кажу да су опасни, буду најпитомији, тако да изгледа да је све до власника.
Марија Рашић
