С једне стране није уобичајено да слични подухвати толико чекају на реализацију, али треба имати на уму његову јединственост, будући да представља заједничку стратегију чак пет држава: Аустрије, Хрватске, Мађарске, Словеније и Србије, што је преседан у читавом свету. Једна територија са заједничком будућношћу, саткана од бројних малих локалних заједница, резервата, паркова природе и националних паркова, биће, осим за туризам, плодно тло за учење и размену искустава, напомиње проф. Владимир Стојановић, шеф Катедре за геоекологију Природно-математичког факултета и спољни сарадник Покрајинског завода за заштиту природе.
У погледу Србије, у његов састав ушло је Бачко Подунавље са територијама Града Сомбора и још четири општине: Апатина, Оџака, Бача и Бачке Паланке, које је добило статус резервата биосфере 2017. године. У попуњавању апликационог формулара 2012, којем је претходило истраживање о стању животне средине, ресурсима, потенцијалима и актуелним делатностима, као и овог пута учествовао је проф. Стојановић. Резервати биосфере нису заштићено подручје у класичном смислу те речи, појаснио је за „Дневник”.
– Они су једна врста међународног статуса, актуелна од 70-их година, са задатком да повеже два интереса која су одувек била у неком конфликту: заштиту природе и коришћење ресурса од стране људи на неком подручју. Због тога имају три зоне: централну, с подручјима првенствено намењеним заштити биодиверзитета и природе, око које се налази следећа, где су дозвољене активности попут еколошких едукација, рекреације и еко-туризма, док се у трећој, спољашњој, потенцира развој заједница путем привредних активности које су, како то данас кажемо, одрживог карактера – додаје саговорник.
Према његовим речима, појас дуж великих европских река је у прошлости, без интервенција човека, у потпуности био плаван.
– Велики проблем у свим државама јесте изградња насипа, где се од природно плављеног појаса одузима територија како би се заштитила насељена места и ораничне површине. Међутим, тиме се урушава његова аутентичност – каже, упоређујући две велике целине нашег резервата биосфере: Моношторски и Апатински рит, а дајући предност другом, где су насипи подизани нешто даље од обале. – Оазе плавних подручја треба чувати јер скривају редак биљни свет: тзв. влажне ливаде, ритске шуме, црне и беле тополе, аутохтоне за овај део света.
Томе можемо додати и богату а угрожену фауну: шишмише, видре, орлове белорепане, црне роде, патке њорке, дивље мачке, највећу популацију јелена у Србији и станиште лептира са укупно 156 врста.
Како све боље звучи кад има призвук иностраног, тако се често може чути да се потес Муре, Драве и Дунава назива европски Амазон.
– Мада се ове две области могу упоредити по угрожености, Амазон је један једини у свету, а повлачење паралеле с њим ствар доброг маркетинга и позиционирања на међународном тржишту у будућности. Подручје Амазона је глобално позната дестинација еко-туризма у свету и било би реално очекивати да то буде репер у туристичкој понуди – каже Стојановић. – Новопроглашени резерват биосфере пружио би посетиоцима доживљај изворне природе, посматрање дивљих врста, те учење о стаништима ретких биљних врста. И најзад, туристима би било омогућено да буду важни актери у заштити природе кроз волонтерске кампове. То су програми који су били популарни управо у Централној и Јужној Америци од 90-их година. Друга компатибилна ствар јесте развој културног туризма, који би посебно био посвећен заједницама локалног становништва, њиховим обичајима, народном градитељству, малим етнографским поставкама, врло интересантним дуж целог тог коридора. Развојем таквог туризма даје се подршка локалним заједницама не само у економском већ и у социолошком смислу. Њихови особени обичаји у туристима добијају критичну публику, која је неопходна да би једна културна баштина била видљива.
Веома је важно да се у тим локалним срединама, али и на нивоу Покрајине, па и Републике, добро разуме шта је то резерват биосфере и да локалне самоуправе уложе енергију да он на крају и заживи, додаје Стојановић.
– Није довољно само га прогласити, него низом позитивних примера, презентацијама, едукацијама о заштити природе, развојем органске пољопривреде итд., демонстрирати и другима у свету како треба управљати подручјима ове врсте – закључује.
Слађана Милачић
