То питање, после снимка на коме патријарх српски Порфирије у пежоративном смислу говори о жени која инсистира на родној сензитивности у језику, постало је посебно вруће, али се дебата намерно није бавила овим случајем, као ни увредама које добијају активисткиње и жене које заступају право да се изразе родно сензитивним језиком.
Основни циљ ове дебате, коју, у оквиру пројекта „Радна права су наша права“ организује фондација Центар за демократију, уз подршку Центра „Олоф Палме“ јесте анализа примене Закона о равноправности, донетог 2021, којим је прописана употреба родно сензитивног језика као једне од мера које обезбеђују равноправно учешће и заступљеност жена и мушкараца у свим сферама друштвеног живота, једнаке могућности за остваривање права и слобода. Треба рећи и да је још 2009. године Закон о равноправности полова садржао одредбе о недискриминаторној терминологији.
Па зашто је онда употреба женских облика за занимања, попут „психолошкиња“ или „деканка“ толики проблем за наше друштво?
На ово питање покушале су да одговоре Нина Митић из Министарства за људска, мањинска права и друштвени дијалог, Свенка Савић, професорка емеритус, Маријана Пајванчић, професорка Универзитета у Новом Саду у пензији, Маја Мићић из Одељења за демократизацију Мисије ОЕБС-а у Србији, Марина Николић из Института за српски језик САНУ, Јелена Филиповић с Филолошког факултета Универзитета у Београду, Јелена Лалатовић, с Института за књижевност и уметност, Косана Бекер из удружења ФемПлатз, и Маријана Стевановић, новинарка листа Данас и лекторка.
Тренерка или тренерица
Називи занимања и титула жена и мушкараца налазе се данас у српском језику у различитим фазама формирања, а треба рећи да је на том послу даље од нас одмакао хрватски. Један од честих изговора је да је неки термин „већ заузет“, али се, како време пролази и тај „заузети“ термин постаје полако добија значење вршитељке радње или функције. Прави пример је реч „посланица“ која је пре двадесетак година била аргумент против родно сензитивног језика. Данас је посланица именица која првенствено означава парламентарну функцију, а не врсту документа. Слична судбина чека и тренерицу/тренерку, с тим да ова друга форма преузима као основно значење „жену која тренира особу или групу“.
И не, није психијатреса, већ психијатарка.
- Питање језика јесте пре свега лингвистичко, али не може му се укинути одређени политички значај - рекла је Наташа Вучковић из Центра за демократију. - Многи устави су поставили родну равноправност и родно недискриманорни језик у темеље друштвеног поретка и укључили их у Устав. Међу њима је и Црна Гора, али не и Србија.
Нина Митић из Министарства за људска, мањинска права и друштвени дијалог, истакла је да ово министарство радило на изради овог закона, као и да није било лако унети одређене измене.
- Министарство не одустаје од Закона, све оно што је 20. маја 2021. Скупштина Србије усвојила, биће и примењено 2024, после јавних консултација, рада радних група и јавних расправа. Наш задатак је да у 2024. порадимо на две ставке: на неплаћени кућни рад, где смо у обавези да израдимо методологију, за шта нам је потребна и јавна дебата, а друга је родно осетљив језик- рекла је Митић.
Зашто је важно користити полно различите називе за титуле, радне позиције, занимања или друге ознаке идентитета? Истраживања показују да се такви називи у женском роду често имају пежоративан карактер, и то није карактеристично само за наш језик. А колико је важно имати облик и за женски род?
- Питајмо министре да ли би волели да их неко ослови са „министарка“ - рекла је на то Митић.
Многе жене, инсистирањем на употреби мушког облика за именовање своје позиције или посла, желе да нагласе да су равноправне с мушкарцима, мада се, осим назива, традиционално разликују и тежим пробијањем тог „стакленог плафона“, као и 11 посто нижим платама за исту позицију. С друге стране, у нашем вокабулару занимања у женском роду нису неуобичајена, али су претежно везана за нижерангиране послове или оне у којима женска радна снага чини већину: тако је уобичајено рећи учитељица, радница, фризерка, чак и песникиња, али психолошкиња и таксисткиња „звучи рогобатно“ и „није у духу језика“.
Ово потоње наглашавају лингвисти који припадају структуралистичкој струји, истичући да је језик непроменљив, и да не треба на силу уносити промене, збуњујући говорнике. С тим се, међутим, не слажу лингвисти и лингвисткиње (да, може и тако, ко хоће) који кажу да је језик животан и економичан и да људи сами проналазе начине да именују нове појаве и појмове. Важно је, истакла је Свенка Савић, знати да можемо да бирамо како ћемо се обраћати или писати, и да постоји инвентар могућности, а на нама је да применимо оно што мислимо да је добро или важно. Бар до почетка примене закона. Према њеним речима, анализа сајтова факултета Универзитета у Новом Саду показала је да већина образаца за студенте има само облике мушког рода, али је професорка Пајванчић истакла да је у више закона, попут Закона о војсци и Закона о смањењу ризика од катастрофа, направљена језичка дистинкција између родова, која постоји још од 2009. године, али није и верификована, па министарства немају обавезу да је примењују. Још неко време.
У таквој ситуацији најмање што нам је потребно јесте међусобна подељеност и тврдоглаво инсистирање на сопственим ставовима. Да би се неки начин комуникације усвојио, потребно је време и мекши приступ: инсистирање на искључивој употреби женских облика или искључивој употреби мушких израза не води ничему. Практичан пример показала је новинарка и лекторка Маријана Стевановић, истакавши да се у пракси суочавала с проблемима писања облика за женски род у појединим случајевима, али и да нека врста „сналажења“ мора да постоји јер је понекад немогуће извести женски род за неко занимање или се оно уврежило у пежоративном значењу, што је, нажалост, чест случај.
Марина Мићић истакла је да је пре свега потребно увести номенклатуру занимања, а то нас враћа на ОЕБС-ов водич, у коме је направљена листа занимања и назива за вршиоце радње у мушком и облику, и варијанте у употреби у женском облику. Па, док закон не ступи на снагу, бирајте.
