Тако је овај обичај, поред још 39 предмета и пракси, изабран за допуну Листе нематеријалног културног наслеђа за 2022. годину.
Овом одлуком на Унескову листу уписан је део „живог наслеђа“ Србије који обједињује низ знања и вештина потребних за припрему шљивовице у домаћинствима, њену примену у свакодневној и обичајној пракси, а обухвата и узгој специфичних сорти шљиве, културу исхране, као и традиционалне занате повезане са овом праксом.
Јавност се за културна добра и нематеријално наслеђе заинтересује тек кад до нас допре вест да је неко наше нематеријално културно наслеђе уврштено на Унескову листу. Ипак, мало њих зна колики је рад потребан за овакав успех. Колико су трајале припреме, ко је радио на предлогу и шта је све потребно да би неки наш обичај, занат или вештина доспео на ову листу.
- Упис на Унескову листе јесте резултат посвећеног рада стручњака који, припремајући номинацијски досије, успевају да, кроз одговоре на све постављене критеријуме, покажу због чега је неки обичај, пракса, занат или облик извођачке уметности део „живог наслеђа“ и због чега је препознат као обележје идентитета заједнице – каже Данијела Филиповић, координаторка Центра за нематеријално културно наслеђе Етнографског музеја у Београду, који је изнео предлог пред Унеско. - Свакако, за упис на неку од листа, али пре свега очување неког елемента „живог наслеђа“, најважнији су његови носиоци, појединци или заједнице, који својим деловањем, преносећи тај елемент са генерације на генерацију, обезбеђују његов континуитет у друштву.
Припрема самог досијеа за упис „Друштвених пракси и знања у вези с припремом и употребом традиционалног пића од шљиве – шљивовице“, започета је у октобру 2020. године. Досије је припремио стручни тим Центра за нематеријално културно наслеђе при Етногрфском музеју који је водила наша саговорница, а у тиму су биле и Снежана Шапоњић Ашанин из Народног музеја Чачак, Наташа Младеновић Рибић из Центра за нематеријално културно наслеђе, али бројни сарадници из институција као што су Народни музеј Зајечар, Народни музеј Ваљево, Институт за воћарство Чачак, Пољопривредна школа из Ваљево, Општина Осечина, појединци и породице из различитих места у Србији и многи други.
На питање шта за Србију значи признавање ових елемената „живог наслеђа“, пошто је на листи и породична слава, народно коло, певање уз гусле и злакуско грнчарство, као и како ће то утицати на заштиту ових обичаја, па и на њихово брендирање, Данијела Филиповић одговара да су уписи на Унескову Репрезентативну листу нематеријалног културног наслеђа човечанства наведених елемената допринели њиховој међународној видљивости и препознатљивости.
- На националном нивоу ови уписи доприносе подизању свести о значају и неопходности очувања сопственог нематеријалног културног наслеђа, оног наслеђа које је, преносећи се с генерације на генерацију, сачувано до данас. У том смислу, уписи су скренули пажњу и на многе друге елементе, који су с њима повезани – наводи Данијела Филиповић.
На листи 57 елемената културног наслеђа
Република Србија је успоставила централни инвентар – Национални регистар нематеријалног културног наслеђа, који води Центар за нематеријално културно наслеђе при Етнографском музеју у Београду. Нови елементи се уписују у Национални регистар најмање једном годишње, на основу одлуке Националног комитета.
Деловање Центра за нематеријално културно наслеђе при Етнографском музеју усмерено је у неколико праваца, а међу њима је свакако најзначајније вођење Националног регистра нематеријалног културног наслеђа који у овом тренутку броји 57 елемената.
Приликом уписа на Унескове листе дефинисане су и мере очувања ових елемената, тако да упис са собом носи и обавезу сталног деловања и њиховог спровођења на путу ка очувању овог наслеђа.
- Сам елемент, што се види и из његовог назива, управо обухвата широк скуп знања и вештина које су потребне за припрему традиционалног пића – ракије од шљиве у домаћинствима. Тако се кроз целокупан досије могу видети не само знања потребна за печење ракије од шљиве и фазе овог процеса: од брања, врења, преко печења, дестилације, већ је скренута пажња и на специфичне сорте шљива и потребу њиховог очувања. Део овог досијеа јесу занатска знања и вештине у вези с израдом употребних предмета који чине саставни део ове културе, као што су казанyијски и пинтерски занат, прављење дрвених чутура и други, на чијем очувању је такође важно деловати.
Пракса употребе и и припремања ракије од шљиве још крајем 19. века идентификована је као важан део културе, наводи се у образложењу Етнографског музеја. У то време, шљивовица се првенствено користила у традиционалној медицини, као лек за многе болести, за испирање грла, стомачне тегобе и разне врсте болова, за чишћење рана, али и као једина анестезија. Задатак уписа на Унескову листу није био ни лак ни једноставан, а о његовом обиму говори и чињеница да су на њу уписани и обичаји везани за конзумирање ракије, међу којима и лечење, односно, употреба ракије као народног лека, али и здравица.
- Намера нам је била у досијеу који смо припремили укажемо на заиста широку улогу шљиве и шљивовице у нашој култури и подсетимо на то да је она састави део обичаја, јер се користи приликом обележавања важних догађаја у животу појединаца, као што су крштења, позивања на свадбу и свадбени обичаји, посмртни обичаји, али је и део друштвених догађаја, колективних прослава. Сви наведени аспекти овог елемента допринели су томе да кроз номинацијски досије буде представљен широк комплекс обичаја, веровања, знања и вештина који чине саставни део културе шљиве и шљивовице у Србији данас, сведочећи да реч живим праксама, које су на различите начине присутне у свакодновеном животу великог броја становника Србије – истиче Данијела Филиповић.
Ивана Радоичић
