Ипак, добро памти да је отишао у пензију с тачно 41 годином, шест месеци и 28 дана стажа.
„Била су то баш лепа времена у једној од највећих фабрика за производњу подних облога, не само у тадашњој Југославији већ и овом делу Европе. Јесте се много радило, али за оно време добро и живело. Није мени ни данас тешко јер нисам захтеван. Десет година сам у пензији, нисам од људи који су се благовремено посветили неком хобију, али још од младости сам одан спорту, док ми је фудбал био и остао најдражи", с много носталгије прича Илија.
Својевремено је Гостовић наступао за локални ФК „Текстилац“, а од 1962, наредне четири сезоне чувену екипу „Бачка“, која се сада такмичи у Суперлиги Србије с „Црвеном звездом“, „Партизаном“, „Војводином“, нишким „Радничким“...
„Када сам престао активно да играм, посветио сам се раду у „Старом граду“, који егзистира у крају Паланке у којем сам провео читав живот. Осим мојих младих комшија, тренирао сам и „Нештин“, клубове који се и онда и сада такмиче у различитим ранговима фудбалских такмичења. У „Старом граду“, кад су пре неколико деценија сви већ дигли руке од фудбала, био сам и председник клуба, па готово морао и да играм под старе дане. Хвала Богу, и данас ме здравље добро служи, мада сам напунио 70 година. Нема тренинга тима којем нисам присуствовао, као ни утакмице „Бачке“ а да је нисам гледао. Само ме болест може спречити, а оне ме, срећом, заобилазе", додаје Гостовић.
Илија редовно игра стони тенис и побеђује три деценије млађе. Жеље да победи и даље му на мањка, тако да тешко ономе ко потцени његове седе власи.
„Стара кућа ми је у старом делу Паланке, познатијем као Албанија, док сам нову направио у блоку Калош. Задовољан сам животом, стамбено смо обезбеђени, имам два унука, старији је завршио факултет и ових дана почео да ради у „Таркету“, наследнику мог бившег „Синтелона“, док други ове године треба да дипломира. Био сам толике деценије мајстор-котлар, могао сам и после пензионисања да нешто радим, али нисам. Неколико пута годишње одем на пецање, иако нисам страствен риболовац, па уз штап више причам с људима, као што су адвокати, судије, менаyери и други озбиљни „кадрови“, него што пазим да ли је нешто загризло мамац. Срећан сам кад видим да ништа нисам изгубио, ни физички ни мозгом, нити са здрављем имам „хипотеке“, а нисам сигуран шта све овима млађима фали. Таква су времена, несигурна и тешка, да једноставно поједоше људе", додаје Гостовић.
М. Суџум
