И док свет бесконачно досадно расправља о томе „шта је здраво, а шта није”, „шта морамо свакако, а шта не смемо никако”, утешно је побећи код Раблеа који у свом делу „Гргантуа и Пантагруел” слави епикурејско схватање живота и уживања у истом, или прелистати Гогоља и слатко се наслађивати „у кнедлама које се служе уз боршч, ћуретини са павлаком и грожђицама, или риби са реном”. Код највећих писаца свих времена, у делима која су мењала наше животе и судбине, дијета се никада (или готово никада) не спомиње, пошто лишавање зарад лишавања има мало везе са уметношћу која је по својој најдубљој суштини светковина, пир.
Служећи за вишекратну употребу, гозба је у још старом Риму била прилика када је приватно лице могло да ужива у ономе што јесте, и да то отворено показује себи равнима. Праве гозбе нема без лежаја, а обичај „испружености” током обеда практикује се и код нижих слојева. Палеохришћанска керамика из 5. века, доказује да је у раном средњем веку навика обедовања седећи за столом надвладала римски обичај гошћења у лежећем ставу „с ослонцем на лакат”. Седење је омогућило употребу кашике и ножа, као и служење прстима обе руке, што је захтевало брисање руку и то најчешће „превлачењем замашћених дланова по сопственом оделу”.
Галска прождрљивост је била чувена у 4. веку, а само је порасла у додиру са германским племенима. Оброци су садржавали велике количине масноћа и протеина, изискивали су дуго варење и спавање после јела, а подригивање и гасови изражавали су се „што је звучније могуће”, јер се то сматрало доказом доброг здравља и знаком захвалности према домаћину. Госту је било потаман само ако му се „благоутробије” олабавило. Ову упорну прождрљивост не успевају да закоче ни лекари саветима о исхрани, нити духовни и црквени законодавци.
Извори упућују на занимљив податак како се чекало све до 17. и 18. века да се „изелице” разврстају у оне које више брине квалитет јела и пића од оних које занима једино квантитет. Кад се читају текстови о прождрљивости новијег доба, изненађује податак да се тзв. „избирљива губица” не оптужује сасвим изричито. О њој се чак говори с неком врстом праштања, док се сва строгост усмерава према онима „који ждеру све без разлике”. У великим речницима тог доба реч гурман једноставно је синоним за прождрљивца, алавка, халапљивог. Ни Речник француске Академије једва да је експлицитнији кад говори о појму гурмана - прождрљив, алав, онај који једе халапљиво и претерано. Служећи се често истим синонимима и истим примерима, француски речници чине слику прождрљивца и прождрљивости мање сложеном него средњовековни текстови. Изгледа да чувена Дидроова Енциклопедија једина сеје забуну и пометњу када говори о појму гурмана. Она, наиме, гурманлук дефинише као „истанчану распојасану љубав према доброј храни”. Приказујући овај појам у контексту тадашњих политичких прилика, Енциклопедија додаје како је прождрљивост „последица раскоши”, а да оптужба против рафинираних античких прождрљиваца „служи као опомена друштву 18. века”.
Није био редак случај да се навика преждеравања доводи у везу са појмовима као што су нецивилизованост, канибализам, варваризам. Објашњење канибализма, односно антропофагије или оморфагије, што су све синоними за навику једења људског тела, је веома комплексно. Зачеци оваквих навика сежу у древна времена, и допиру до данашњих дана када се доводе у везу са предачким обичајима. Канибализам је природна склоност наше врсте по којој се она разликује од других. Међутим, оморфагија је присутна и међу животињама, мада је код њих ова појава доста ретка. Животиње из породице мачака често поједу своје мале беспомоћне потомке, а сличне склоности су уочене код паукова, ракова, пастрмки и кунића.
Утврђено је да једино човек убија из гурманских порива и не треба сумњати да је за оне који су нагињали антропофагији месо ближњег било изврсно, с обзиром да је потражња за њим доводила до правих покоља. Иначе, утврђено је да је нагон за уништавањем других народа код људи веома изражен, и не мора, наранвно, да има елементе канибализма (нпр. масакр Индијанаца обе Америке). Међутим, са развитком монотеистичких религија људска крволочност и варваризам се смањују, али кад нестану правне санкције или се посегне за мотивима покрштавања насилним путем, агресивност долази до пуног изражаја.
Када се проблем антропофагије постави у разговору, често је праћен салвом смеха, или низом шаљивих или саблажњивих причица које су доносили морепловци и мисионари. Тако Yејмс Кук (1728-1779) у својој књизи „Треће путовање” даје опис разговора са једним старцем канибалом са Сендвичких острва: „Ја сам у својој наивности питао, зашто он једе људско месо? На шта ми је он одговорио да је то јело изврсно и да би и мене радо појео”. У неким срединама (Тахити, Аустралија) промет људским телима попримао је толике размере да су се утврђивали центри за гојење заробљеника и робова.
Разноврсна руха у која се заоденуо канибализам сусрећу се вековима у разним облицима уметности. Врло су чести били примери канибализма који су се дешавали приликом бродолома. Свакако један од најпознатијих је забележен након потапања брода „Ла Фелисија” у Атланском океану. Већи део посаде се после бродолома укрцао на сплав „Медуза”, који је данима плутао океаном. Од 49 људи које се спасло сваки је јео људско месо упркос одвратности према овој храни. Број посаде на сплаву се толико смањивао, при чему због од опасности од крвавих егзекуција, многи нису смели да заспе да их неко не би убио. Агонија несрећних морепловаца овековечена је на чувеној слици Теодора Жерикоа „Сплав Медузе”, из 1819. године.
Синиша Ковачевић
