„Српска православна црква: осам векова историје у слици и речи“ назив је тог првог илустрованог прегледа историје СПЦ у издању издавачке куће „Дата Статус“ из Београда који на 320 страна великог формата, доноси текстове о најважнијим моментима из прошлости српске цркве, као и о материјална сведочанства њеног трајања кроз осам целина.
Потписују га проф. др Борис Стојковски са Филозофског факултета у Новом Саду, историчарка уметности др Валентина Вуковић и вишегодишњи управник ризнице Музеја СПЦ у Сремским Карловцима Срђан Ерцеган, док су фотографије, око две стотине, међу којима многе ретко виђене, дело реномираних фотографа Мартина Цандира и Павла Марјановића. Део њих је преузет из фото-документације Покрајинског завода за заштиту споменика културе.
Како је на промоцији у Карловачкој гимназији, која је уједно и прво представљање књиге и први догађај којим се у Епархији сремској и Сремским Карловцима обележава 800 година откако се Свети Сава 1219. изборио за одобрење самосталности СПЦ од васељенског патријарха и византијског цара, рекао Борис Стојковски, за српски народ Српска православна црква је далеко више него религијска институција.
- Црква је била и стожер културе, духовности, писмености, језика, књижевности, уметности, архитектуре – рекао је Стојковски. - Све то је уткано у историју СПЦ не само ових осам векова, него и у периоду пре тога. Стварајући књигу ишли смо хрнолошким редом, међутим, осим што смо поглавља тако поделили, и дали прост приказ података, ушли смо и у суштину свих осам векова, укључујући и овај садашњи, да бисмо широј јавности указали и на културни сегмент, међусобне утицаје и додире са околним народима и религијама, који нису увек били добри. Одлучили смо да на ово путовање кроз векове почнемо од момента када српски народ долази на Балкан, односно од када Словени, па и Срби примају хришћанство. Трудили смо се да што више, али сажетије говоримо и о српској историји, владарским биографијама и унутрашњим и спољним политичким чиниоцима, без чега се не може, но, одлучили смо да приповедамо и о култури, да предочимо најлепше примере спске средњовековне, као и нововековне уметности и да поред низа фресака, покажемо и поједине мање познате широј јавности.
Ход по путу од осам векова Српске правславне цркве у овом делу завршава се новим добом.
- За Српску православну цркву 20. век је био изузетно тежак – рекао је Стојковски. - Како смо се приближили крају века, након духовне смрти, наступило је постепено васкрсење. Пример је само Епархија сремска у којој су под руководством владике Василија обновљени сви манастири, бисери наше духовности и културе. Ново доба, приказали смо на два начина. Кроз храм Светог Саве, који се заиста уздиже и васкрсава сваки дан и уистину симболише не само Београд, него је симбол свих људи, који се окупљају око Светог Саве који је на том простору негде и спаљен. Тамо где су спаљене његове мошти изникао је храм који показује да црква и даље живи. Ту су и биографије личности из новог времена,на челу са блаженим патријархом Павлом, и завршавају с патријархом Иринејом и свим архијерејима данас, јер они су ти који СПЦ као институцију у постмодерном веремену, и даље воде путем духовности, културе и ширења еванђеоске речи и учвршћивања српског идентитета за нове нараштаје.
Према речима Срђана Ерцегана, о СПЦ и раскошном културно-уметничком богатству које се таложило за осам векова у сакралним здањима и ризницама, до сада је много драгоцених књига издато.
- Ипак, сматрали смо да свака генерација има право и обавезу да демонстрира свој угао гледања на ову сјајну традицију, која ван сумње представља темељ нашег културног идентитета и да га изрази на савремен начин – рекао је Ерцеган. - Тако смо донели одлуку да историју исписану пером савесних истраживача попут Руварца, Поповића, Грујића и Слепчевића поново објавмо у концизној форми изведеној уз интерпретацију модерне науке и праћену великим бројем квалитетних и ретких ликовних прилога који читалачкој машти пружају додатни подстицај тражења нових одговора на вечите духовне и егзистенцијалне теме.
Како је рекао Стојковски, ауторски тим настојао је да кроз историју СПЦ, нарочито у средњем веку, истакне улогу жене. Она је, према његовим речима, далеко већа него што је на западу случај. Као пример навео је Јефимију, жену највишег рода, супругу деспота Јована Угљеше, која је била упућена у најзначајније политичке догађаје тог доба, па се потом замонашила. Посебна пажња у књизи посвећена је књижевности, јер је она увек била увек носилац језика, читаве културе и препорода народа. Црква је била, како је казао, важан чинилац спољне политике и међународних државних и црквних односа и зато је израсла у водећу институцију српског народа због чега је и страдала. На одговарајући начин у књизи је и та тема обрађена.
Зорица Милосављевић
