Своју заљубљеност у боје најпре је показала кроз дела на платну, да би се проширила и на изузетно пипљиву и захтевну древну вештину стару неколико векова, којој је остала доследна више од деценије. Родитељи су јој били веома добри у резбарењу, те каже ни не чуди што је привлачи стрпљива игра: свиле, боје и талента.
- За сликарство сматрам да је израз емоције и идеја који излазе из нас. Када је реч о сликању на свили не могу рећи шта ме тачно иснпирише, нити имам неки зацртан план шта ћу осликати. Једноставно седнем и радим. А идеје саме навиру – каже Аница.
Технику коју је најчешће користила пре него што је почела да ствара јединствене одевне предмете од свиле је уље на платну. Каже да је код уљаног сликарства разлика између суве и свеже боје мала и због тога је јако погодна за сликање реалистичког сликарства и верно приказивање природе до најфинијих детаља и представља најбољи материјал за представљање форме.
Баш то се огледа и у одевним предметима које је осликала, па су мотиви цвећа, природе, геометрије уткани у боје.
- Пре 15 година чула сам за курс сликања на свили. Заинтересовала сам се, јер сам и пре тога сликала, али на платну. Економиста сам по струци, али сам дуго на бироу и жеља ми је била да научим нешто ново. Предавачица која нам је тада држала часове је академски сликар, и замолила ме је да не одустајем од сликања на свили, због односа боја које наносим. Остала сам 15 година у овој вештини, а почела сам најпре због љубави, а касније и како бих додатно нешто зарадила – каже Аница.
Начин осликавања је како она каже изузетно захтеван и постоји неколико техника, а она ради акварел и наношење течним бојама.
Код прве технике потребно је да разлијете боју на платно, да би она створила различит спектар сенки које чине мало уметничко дело на свили. Друга, захтева контур пасту која је заправо оловка, а уз помоћ ње се цртају мотиви на свили, па се унутрашњост попуњава бојама. Ту је борба стрпљења, увежбаности и талента, јер аутор не сме допустити да боја пређе на место где не треба. Све би било далеко једноставније да није реч о свили, изузетно пипљивом и клизавом материјалу на ком боја уколико се не води рачуна може да “претрчи” и направи у најмању руку само једну мрљу, уместо уникатног одевног предмета. Како је линија између умешности и нестрпљења веома танка, овде мајстор мора бити миран и спретан. Такође, како појашњава наша саговорница боје се никада не наносе близу контуре, јер би се онда прелиле на страну на коју не би требало.
- За осликавање марама користим рам, а хаљина најлон који растегнем, па на њега наслоним материјал. Колико сте спретни у овој вештини показују одевни комади на којима су јасни и педантни контуре и мотиви. Код мене је све то највидљивије на хаљинама, јер је реч о већим површинама – каже наша саговорница и напомиње да свилу набавља у Београду, а боје у Новом Саду.
Када ослика свилу, фиксира боје, па пере одевни предмет, потом поново фиксира боју, како не би било нежељених ефеката приликом даљег коришћења и прања. Свилене мараме ручно осликане се перу преко тканине. Хаљине се такође перу ручно, а обзиром да се свила брзо суши није их потребно пеглати, већ је довољно окачити их на офингер.
Слике, ешарпе, мараме насликане на свили углавном Новосађани купују за поклон, док су их раније туристи врло радо узимали. Међутим, корона је помрсила конце, па се између осталих и Аница бори за опстанак.
- Све је слабија продаја. Пре короне смо имали атеље у Дунавској улици али сам морала да га затворим. Сада само покривам трошкове. Излагала сам на Сајму књига, на Спенсу, али више не постоји та могућност. Све је сведено на минимум.Повећане су и цене закупа кућица и тезги што нам додатно отежава посао – каже наша саговорница.
Аница излаже своје оцртане одевне предмете испред Спенса, а цене марама су од 1.200 динара па навише, док је за хаљину потребно издвојити од 6.000 па навише.
Слађана Аничић Илић
