РУСКА ЦРКВА ИЗА ГРАНИЦЕ - НЕКАД И САД: Били су Сремски Карловци срце и велике Русије

Говорећи у своме чувеном делу „Сеобе“ да не постоји ништа друго, у аксиолошком и есхатолошком смислу, осим сеоба, велики Милош Црњански је истакао ту древну стару библијску истину да је сеоба и селидба константа људског друштва.
а
Фото: ТВ Храм

Тако је у Библији, већ стари Израиљ морао да се сели. У своме мењању места становања треба споменути велике апостоле који су се и сами „потуцали“. Ту истину о сеобама како наш народ, тако и други народи одлично познају, и она чини се, јесте константа православних народа почевши од XVI па све до XXI века.

Ту истину су почетком XX века осетили и православни Руси, који се после Октобарске револуције 1917. године, нису могли ни на који начин усагласити са новим захтевима и мерилима совјетског режима.

 Тако су већ након мање од годину дана од почетка те страшне револуције, почели са исељавањем, и то управо преко данашње Украјине и Турске на, тада чинило се, мирни Балкан. Балкан је тада, после великих жртава Првог светског рата постао место нових прегнућа и нове снаге која је, на изглед, била спремна да прими велико мноштво људи који су могли помоћи зацељењу рана и стварању нових-старих институција које су десетковане због трагичног истребљења популације у тада највећем рату на свету.

Руси крећу на пут преко приморских градова на Црном мору. Већ у мају 1919. у Ставропољу основана је Привремена виша црквена управа.

Она је имала за задатак да се бави спољном црквеном управом Руске Православне Цркве као и њеном емиграцијом која се све више ширила због бекства од терора бољшевичке идеологије у Русији. Процењује се да је из Русије тада избегло око четири милиона људи укључујући и свештенство.

Фото: ТВ Храм

Задатак Руске Цркве био је да она под своје окриље сакупи сву руску емиграцију коју су чинили различити слојеви друштва, и да тој групи народа која се нашла у изгнанству сачува националну свест и идентитет све док бољшевизам не падне и не стекну се услови за повратак у отаџбину. Једна од првих одлука Више црквене управе било је постављење архиепископа Евлогија Георгијевског за западну Европу.

Постојање Више црквене управе као и њену одлуку о назначењу Евлогија Георгијевског прихватио је и руски Патријарх Тихон Патријаршијским указом број 424 од 8. априла 1921. године. Након Ставропоља, Виша црквена управа се сели у Севастопољ а затим на Крим.

Године 1920, 19. новембра на пароброду „Велики Књаз Александар Михајловић“ у инстамбулској луци одржан је Први сабор Руске Цркве у егзилу. За основу постојања ове црквене организације узето је 39. правило Трулског – Пето-шестог васељенског сабора.


Заседао Синод РЗЦ

 Делегација Руске заграничне цркве на челу са митрополитом источно-америчким Николајем борави у тродневној посети Сремским Карловцима. Представнике те цркве, основане 1921. године у Сремским Карловцима, дочекао је 14. јуна у Патријаршијском двору српски патријарх Порфирије. Сусрету су присуствовали и епископ бачки Иринеј, зворничко-тузлански Фотије, горњокарловачки Герасим, јегарски и изабрани британско-ирски Нектарије, архимандрит Нектарије - главни секретар Светог архијерејског Синода, као и свештенство двеју православних Цркава. У просторијама Двора одржана је седница Синода Руске заграничне цркве (РЗЦ) коју је отворио патријарх Порфирије. Делегација РЗЦ донела је у Сремске Карловце на поклоњење чудотворну икону Пресвете Богородице Знамење, која је у Саборној цркви Светог оца Николаја била изложена јуче и данас.  У карловачком катедралном храму данас у 9.30 почиње Света архијерејска литургија коју ће служити више архијереја СПЦ и РЗЦ.


Фото: ТВ Храм

Седиште РЗЦ сели се потом у питоме и убаве Сремске Карловце. Патријарх Димитрије уступио је Митрополиту Антонију део своје резиденције у Сремским Карловцима. Сабор Српске Цркве је 31. августа 1921. године донео одлуку о покровитељству над Руском Црквом изван граница совјетске Русије и дозволу да она управља својим парохијама на подручју Краљевине СХС.

На Првом Свезаграничном црквеном сабору одржаном у Сремским Карловцима у децембру 1921. године осуђен је бољшевизам, као и антихришћанска идеологија. Од оснивања Руске заграничнне Цркве 1920. до 1936. на њеном челу се налазио митрополит Антоније Храповицки – велики јерарх доброг срца и широке душе као руска степа. Тај јерарх је својим ликом и благодатним утицајем извршио највећи утицај и на Светог аву Јустина Поповића као и велики број богословаца Карловаче богословије.

Митрополит Евлогије Георгијевски, тада у Западној Европи, тражио је 1934. године административну поделу Руске заграничне цркве на четири митрополитска округа (Западноевропски, Источноевропски, Далекоисточни и Северноамерички).

Следеће године затражио је управу над целом заграничном Црквом. Због тога ће ступити у сукоб са осталим заграничним архијерејима. Међутим, Евлогије ће наћи уточиште код Митрополита Сергија Старгородског а након сукоба са њим прећи ће под јурисдикцију Цариградске патријаршије. Митрополит Евлогије је 1925. године у Паризу основао институт Светог Сергија који и данас ради.

Након декларације митрополита Сергија и његовог позитивистичког става о Совјетском Савезу долази до разлаза између Руске Цркве у отаџбини и Руске заграничне Цркве 1927. године. Седиште заграничне Цркве 1948. сели се на амерички континент, у град Њујорк где се и данас налази. Јединство између Руске Цркве у отаџбини и Руске заграничне Цркве поново је успостављено 2007. године.

Фото: ТВ Храм

Тренутни Синод Руске заграничне Цркве чине: Митрополит источноамерички и њујоршки Николај, предстојатељ ове аутономне Цркве у оквиру Руске Православне Цркве; Митрополит берлински и немачки Марко; Архиепископ санфранциски и западноамерички Кирил; Архиепископ монтреалски и канадски Гаврило; Архиепископ чикашки и средњоамерички Петар; Епископ лондонски и западноевропски Иринеј; Епископ каракаски и јужноамерички Јован и Епископ сиднејски и аутралијско-новозеландски Георгије.

Опомињући се тих давних времена када је Руска Загранична Црква закорачила своје прве кораке на простору тадашње Краљевине СХС, њен данашњи поглавар и епископи сабрали су се у Сремским Карловцима 14. јуна 2024. године.

 У Великој дворани Патријаршијског двора одржали су свечану седницу Синода сећајући се својих славних претходника који су на том месту пре више од једног века трасирали духовни пут и живот руског расејања.

На поклоњење и благослов верном народу Сремских Карловаца донели су Курску Чудотворну икону Мајке Божије. Затим су обишли манастире Гргетег и Хопово који и даље чувају успомену на времена када је кандило у фрушкогорским манастирима остало упаљено управо захваљујући монаштву из руске емиграције.

Српска црква је била домаћин православним Русима и чувар њеног канонског јединства са другим православним црквама. Зато и ових дана сабрани, радујући се братском сусретању и љубави, сећамо се речи великог Псалмопевца: „како је лепо када браћа живе заједно!“.

протојереј-ставрофор мр Јован Милановић

ректор Карловачке богословије

EUR/RSD 117.0557
Најновије вести