Чак 75 одсто жена које је убио партнер никада га није пријавило ни полицији, нити Центру за социјални рад, Сигурној кући нити некој од невладиних организација које се баве заштитом угрожених група. Ово су тужни и опомињући подаци студије коју су радили Повереник за заштиту равноправности, и Програм Уједињених нација за развој (УНДП) у Србији, као део пројекта „Интегрисани одговор на насиље над женама и девојчицама у Србији 3“, који у партнерству с Владом Србије, на челу с Координационим телом за родну равноправност, заједнички спроводи неколико агенција Уједињених нација, уз подршку Владе Шведске.
– Насиље над женама у Србији један је од најчешћих облика кршења људских права које траје кроз генерације и има најразорније последице, не само по жртве насиља већ и по само ткиво друштва, које често окреће главу, ћути и труди се да се не меша у наизглед, туђа посла. А жртве често трпе у тишини, у страху и готово без наде да им неко може помоћи да изађу из тог зачараног круга – поручила је повереница за заштиту равноправности Бранкица Јанковић.
Свака трећа жена у Србији изричито не одобрава насиље у породици, а готово половина (49,4 одсто) показује низак ниво одобравања насиља. Нажалост, 2,3 одсто жена изразито одобрава ову врсту насиља. За 73 одсто припадница лепшег пола ситуација у којој жена доживи тешке физичке повреде оправдан је разлог да се насиље пријави, а насиље пријављује 64 одсто њих кад се у породици дешава насиље према деци.
Три четвртине жена кажу да је страх од насилника најчешћи разлог због кога насиље не пријављују. Нешто више од половине (51 одсто) одговара да је разлог стид и срамота због насиља коме су изложене, док је половина рекла да не пријављује насиље јер нема где да оде или осећа страх од осуде и одбацивања од породице и околине.
Готово свака десета учесница - њих осам одсто - рекла је да се у случају доживљеног насиља у породици, не би никоме обратила. Полиција, најближе окружење и интернет портали и сајтови прва су места где би испитанице тражиле информације о томе где могу да пријаве насиље. Жене које јесу доживеле насиље у породици, и то насиље пријавиле институцијама - у полицији, али и центрима за социјални рад, виде праву адресу где се могу потражити информације о томе где пријавити насиље у породици.
Генерално посматрано, што је нижи социо-економски статус, то је чешће насиље у породици, а чак 78 одсто њих истакло је да им се оно догађало више од једанпут: насиље је готово свакодневно доживљавало 17 посто испитаница, више пута месечно 33 одсто, неколико пута годишње 24 одсто и једном годишње четири одсто. У више од половине случајева насиља, односно 51 одсто, насилници су (били) мужеви или партнери. Након најтежег искуства насиља, 47 одсто испитаница се није обратило ниједној од институција.
Од укупног узорка који су чиниле 1.004 испитанице, њих 351 навело је да је доживело неки од облика насиља што је 35 одсто. Када је у питању вербално и психолошко насиље, 15 одсто испитаница каже да га је доживело, а социо-економско њих шест одсто. За физичко насиље 12 одсто учесница у истраживању је рекло да је у периоду од 15. године доживело тај облик насиља. Коначно, три одсто анкетираних рекло је да је доживело сексуално насиље, а 12 одсто анкетираних је доживело неки од облика насиља, али су о томе одбиле да говоре.
– Значајно је поменути и податак да испитанице имају веће поверење у верске установе, него у тужилаштво и центре за социјални рад, који су уз полицију кључни део институционалног одговора на родно засновано насиље. – рекла је повереница за заштиту равноправности Бранкица Јанковић. –Такође, индикативан је и податак да су највеће поверење у тужилаштво исказале жене из урбаних средина, док најнижу оцену поверења полицији дају жене које су преживеле неки облик насиља и исто пријавиле некој од институција.
Жене у Србији нису у довољној мери едуковане у погледу разликовања различитих облика насиља у породици. Најчешће се препознаје физичко насиље, док емотивно и социо-економско насиље не препознају све жене, посебно оне које припадају рањивим категоријама. Најмање препознато је сексуално насиље.
Ивана Радоичић
