Председник Одбора Срето Танасић скренуо је тада пажњу на то да наши високообразовани људи немају довољно знања из српског језика и о њему, а треба да током целог радног века обављају послове на томе језику.
„Када оду из средње школе, у којој српски језик није довољно заступљен, они се више не сусрећу с учењем српског језика и о српском језику. Зато врло лоше пишу документе из домена свога пословања и не знају да је у Србији службено писмо ћирилица“, рекао је Танасић.
Овај предлог до сада је подржала већина филолога и србиста у Србији, а деканка Филозофског факултета Универзитета у Новом Саду проф. др Ивана Живанчевић Секеруш каже да са великим задовољством подржава иницијативу да се српски језик уведе на све факултете.
„Чињеница је да смо и у академском свету све више суочени с језичком некомпетенцијом, не само студената него и предавача, професора. За то одговорни не могу бити само факултети, јер се језик и његова правилна употреба уче још од предшколског узраста и током целог шкловања. Ако вам се дете врати из вртића и каже да су тамо цртали зецове и ви га исправите, а оно вам каже да је тако рекла васпитачица, пред проблемом сте који треба да решавате. Учење језика је дуг процес и знање српског језика требало би да буде у складу с нивоом образовања. Филолози би требало да знају много више о језику и његовој употреби него неке друге струке које када је реч о факултетски образованој популацији такође треба да буде ако не на експертском, оно на виском нивоу“, каже др Ивана Живанчевић Секеруш и истиче да је знати правилно јасно говорити претпоставка мишљења.
Како каже, говор и употреба речи саставни су део људске интелигенције. Другим речима, ако не знамо да говоримо и пишемо, сем у изузетним случајевима, није сугурно да смо способни и да мислимо. По њеним речима, учење српског као и сваког другог језика јесте целоживотни процес, на који у великој мери, поред самообразовања, утичу и медији.
„Сведоци смо да је у медијима језик који чујемо и читамо катастрофалан. Имамо парадоксалну ситуацију да се декларативно залажемо за очување српског језика, а заправо на томе максимално штедимо. Јер, како другачије објаснити већ дуги период укидања места лектора у новинским редакцијама, на телевизијама и радијима. Ако се жели сачувати језик, онда се на њему не сме штедети.“
Како наводи др Ивана Живанчевић Секеруш, и многи издавачи у тржишној утакмици ангажују недоучене преводиоце. Када читате њихове преводе, схватате да не знају довољно ни страни језик с кога преводе, нити српски на који преводе. И то оставља траг на квалитет језика самих читалаца.
„Што се тиче решења за факултете, оно би се могло наћи ако не у увођењу предмета, оно бар у обавезним курсевима српског језика који би било тако конципирани да подижу језичке компетенције студената којима језици нису ужа специјалност.“
Како нам је деканка Филозофског факулета још рекла, у склопу веће бриге о језику поздравља текућу акцију “Нови Сад чита деци”. Јер, језик се учи од малих ногу а усавршава целог живота.
В. Црњански
