На слици су приказани учесници Велике народне скупштине Срба, Буњеваца и осталих Словена у Банату, Бачкој и Барањи одржане 25. новембра 1918. године, који су се борили за ослобођење и присаједињење Војводине Краљевини Југославији. Међу окупљенима је било и седам жена које су осим Енглескиња и Финкиња, у то време, почетком 20. века, једине имале право гласа.
Како објашњава кустос - историчар и архивски саветник Зоран Вељановић у централном делу слике, великих димензија скоро три пута пет метара, насликани су истакнути Суботичани који су били носиоци тог политичког процеса, попут жупника Блашка Рајића, браће Јована и Владислава Манојловића, председника буњевачко-срског народног одбора Шиме Милодановића, али је приказано и пет Суботичанки. Реч је о јединственој слици која је у власништву Градског музеја у Суботици. Она је почетком деведесетих година прошлог века допремљена у Музеј Војводине на конзервацију, али је због великих димензија и мањка простора у Суботици одлучено да буде на трајној позајмици у Музеју Војводине.
- Када је српска војска прешла Саву и Дунав и запосела војвођанске области већ су била формирана политичка тела по градовима и селима, односно народни одбори или већа – каже Вељановић. - Народни одбори имали су задатак да припреме, политички организују и да објасне народу политичку борбу и циљеве, односно идеју присаједињења Краљевини Југославији, као и да дочекају српску војску, ослободе ове крајеве, а потом и да учествују у предстојећој Народној скупштини.
После пропасти Аустроугарске монархије у октобру 1918. године, регионе Банат, Бачку и Барању запосела је српска војска. Фактичку управу над тим подручјима преузели су локални војвођански Срби, а на челу те управе налазио се Српски народни одбор из Новог Сада. Када је сазрела одлука да се организује Народна скупштина новосадски одбор расписао је проглас за сазив Народне скупштине Срба, Буњеваца и осталих Словена у Војводини за 25. новембар 1918. године преко гласила “Српски лист”.
- Становништво свих народа који су живели у Војводини требали су у својим местима, у више од 200 градова и села, да организују зборове и изаберу ко ће их представљати, по пропозицијама које су биле једноставне и у духу демократије: на 1.000 становника бирао се један пунолетни посланик, могле су учествовати и жене и морали су бити узорни грађани - појашњава Вељановић. – Записници с неких зборова су сачувани, па је тако у Банској Суботици више од 20 одсто окупљених на зборовима било је жена које су се равноправно могле изјаснити ког представника желе. У градовима као што су Нови Сад, Панчево и Суботица на зборовима су изгласане жене за посланице Велике народне скупштине: Милица Томић (Нови Сад), Марија Јовановић (Панчево), Анастасија Манојловић, Олга Станковић, Марија Малагурски, Катица Рајчић и Манда Сударевић (Суботица). Оне су биле образоване, из угледних породица и од раније су биле политички ангажоване, а учествовале су и у скупљању помоћи за сиромашно становништво и радиле су у прихватним болницама. Биле су истакнуте боркиње за родну равноправност, па је тако Милица Томић, ћерка Светозара Милетића, покренула лист „Жена“, у којем су објављивани текстови који су указивали на потребу да жене живе равноправно с мушкарцима, док је Марија Јовановић цео свој иметак посветила школовању и образовање девојчица и девојака.
Према речима Вељановића право гласа жена у Банату Бачкој и Барањи на Великој народној скупштини почетком 20. века био је раван „инциденту“ и преседану у Европи. Избор на било какву политичку позицију и политичко деловање, али и културни, просветни и добротворни рад жена био је изузетак. Ипак, то право гласа имало је последице. Након уједињења с Краљевином Југославијом, жене су изгубиле новостечено политичко право које су успеле да поврате тек након Другог светског рата и новог ослобођења 1945. године.
- Такав друштвени изузетак, с почетка 20. века на овим просторима био је могућ јер су народи у Војводини били жељни демократије. Били су под великим стегама и притискани разноразним ограничењима, поготово политичким, јер су се њоме бавили најбогатији грађани, а женама су дуго била ускраћиван бројна права - каже Вељановић додајући да им је право гласа одузето неколико месеци након уједињења, на првој скупштини Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца. – То право је било преурањено за Балкан и источну Европу, јер због друштених и историјских околности није у том тренутку могло да се одржи. У Војводини би можда и опстало то женско право, пошто су ту били образовни центри, учени људи и другачија је била култура, али неизводљиво на широј територији, поготово што су поједини делови тадашње Краљевине СХС, односно Југославије (Јужна Србија, Македонија, Косово и Метохија) били на неjеднаком друштвеном статусу и нивоу, па су тако на пример у Босни у то време још били заостаци феудалног друштва.
Силвиа Ковач
