Сајт је настао 2004, првобитно само као духовита анализа општих места у серији “Бафи убица вампира”, али је до сада израстао у праву дигиталну библиотеку свих могућих мотива, која у бескрају класификованих заплета готово може да се такмичи са Борхесовом “Пешчаном књигом”. Заправо, ако постоји термин Wikipedia Freefall (слободан пад у Википедију) који шаљиво објашњава лудило које изазива кликтање линкова из једне одреднице до друге, слободни пад у ТВ Тропес мора бити бар једнако опасан за љубитеље популарне културе.
Робин Хансон тврди да ТВ Тропес одговара цинизму савремене публике пошто се некадашње изненађење обртима у причи код модерних гледалаца претвара у блазирано препознавање. И сами аутори сајта се очигледно слажу са оваквим ставом, па на сајту постоји чланак са шаљивим називом “ТВ Тропи ће вам уништити живот”, пошто потреба за препознавањем и растављањем приче на саставне комадиће може сасвим лако покварити уживање у њој.
На страну ситни и банални филмски клишеи на које смо навикли (кашљање као предзнак смрти, јунаци који из немогућих ситуација редовно беже кроз вентилационе цеви), на сајту ТВ Тропа су идентификовано далеко сложенији мотиви и заплети.
Један од занимљивијих је свакако “lampshade hanging” (буквално абажур који виси). У питању је списатељски трик у ком се аутор унапред обезбеђује од публике која може довести у питање нелогичности у причи. Тако у “Казабланци” себични и саможиви Ферари изненада одлучује да помогне Виктору Ласлу, иако ништа неће добити од тога. Имплицирано је да га је Виктор инспирисао на несебични чин, али је мотивација и даље мало лабава. Међутим, сам Ферари у једном тренутку говори да му уопште није јасно због чега тако поступа. Пошто је сам јунак идентификовао нелогичност у причи, она постаје њен нормални део који не штрчи – ако је и самом Ферарију јасно да је то чудно, публика више нема никакав разлог да то и сама доводи у питање.
У филму “Змије у авиону” (2006) и сами јунаци увиђају потпуну суманутост ситуације у којој су се нашли, па пошто је Семјуел Л. Yексон испричао свом шефу да је главни негативац пустио змије у авион који лети, надређени га урлајући пита: “Па забога какав је то сулуди план?”
У трећем делу “Мумије”, главној јунакињи Евелин постављају питање да ли је главни лик њеног романа (који описује догађаје из прва два дела трилогије) заправо она сама, на шта протагонисткиња одговара са: “Па, морам вам признати да је то потпуно другачија особа”. Виц је наравно у томе што Евелин у трећем делу игра сасвим друга глумица од оне која ју је играла у претходна два.
У фикцији су чести ликови чија је једина улога да истресу све потребне информације о заплету, свету или другим ликовима. То је улога М-а из серијала о Џејмсу Бонду, Принцезе Ирулан у серијалу о “Пешчаној планети” (у књигама одломци из њених хроника дају допунску слику о Хербертовом измишљеном свету, у играној адаптацији она добија улогу наратора), или Еша који у “Алијену” целој посади објашњава ситуацију на свемирском броду.
Понекад и сами аутори филмова воле да се нашале на сопствени рачун, а то је свакако најчешће у комедијама и пародијама. Тако се у пародији филмова о тајним агентима шеф Остина Пауерса који му даје задатке и објашњава ситуације зове, нимало суптилно, Бејзил Експозиција.
Што се тиче клишеа који се тичу ликова, један од најкоришћенијих је Акциони херој за ког се чини да је јунак у свим акционим филмовима, а обично га глуме Брус Вилис или Вил Смит. Најсмешније је што га чине увек фиксиране карактеристике: он је Американац, има кратку косу и браду од пар дана, из радничке је породице, туче се прљаво а мотивација му је мртви пријатељ или рођак, или вољена особа коју треба спасити.
Ни јунакиње нису поштеђене духовитих категоризација овог сајта па се међу најчешћим помиње Опасна принцеза (Леја из „Звезданих ратова“, Денерис из „Игре престола“, Џен из „Притајеног тигра, скривеног змаја“), класична Femme Fatale (најбољи пример је Џесика из „Ко је сместио Зеки Роџеру“), али и Слаткица (чест лик међу Бонд девојкама).
Настасја Писарев
