Влада Србије донела је уредбу којом се ограничење запошљавања у јавном сектору продужава до краја 2026. године, а уредба је ступила на снагу 1. јануара.
Како би се неко запослио у јавном сектору, потребно је задовољити неколико услова. Комисија Владе Србије приликом одлучивања о молбама за запошљавање треба да води рачуна о томе да укупан проценат повећања запослених на неодређено време код свих корисника јавних средстава не прелази два одсто од укупног броја запослених на неодређено време који су евидентирани 31. децембра 2023. године.
У јавном сектору у Србији ради готово четвртина укупног броја запослених. Од око 2.300.000 укупног броја запослених у Србији, на радно место у јавном сектору одлази њих нешто више од 600.000. У јавним државним предузећима ради око 83.000 људи, јавним локалним предузећима 60.000, државној и покрајинској администрацији око 135.000 људи, а на локалном нивоу њих око 27.500. У области здравства и социјалне заштите запослено је око 155.000 радника, а у образовању и култури 149.000.
Сигурно је да неким од ових сегемната јавног сектора недостају запослени различите струке. То потврђује и став Фискалног савета, по чијој оцени, одлука о продужењу ограничење запошљавања у јавном сектору донета је због тога што нису створени оперативни предуслови да се пређе на децентрализован систем управљања кадровима, кроз систематизације, на основу анализа свих делова јавног сектора.
Забрана запошљавања уведена је у децембру 2013. године, као изнуђено решење које је требало да допринесе да се заузда тадашње неконтролисано кретање масе плата и донесу брзе буџетске уштеде. Било је планирано да забрана запошљавања траје две године, до краја 2015.
У том периоду је јавном сектору била потребна дозвола владине комисије за свако запошљавање, а могао је да се запосли један радник тек када оде њих пет.
Из Фискалног савета указују и да претерано ослањање на ову меру оставља трајне негативне последице на квалитет рада важних сегмената државног сектора. Упозорава се да, рецимо, Пореска управа нема довољно инспектора, али да није једина која има проблема с дефицитом стручног кадра јер се с тим суочавају и инспекцијске службе. Недостају и радници у здравству, где је повећан број запослених након избијања пандемије, али важни делови овог система настављају да функционишу с мањком медицинског особља. Као пример је истакнут Универзитетски клинички центар Србије, највећа појединачна установа здравствене заштите, у којем је на почетку прошле године радило око 8.100 људи, око 20 одсто мање неко што је предвиђено систематизацијом. Из Фискалног савета оцењују да ови проблеми одавно захтевају хитну интервенцију државе, али да то не само да се годинама не дешава, већ изостају чак и конкрентни планови да се они адресирају.
Д. Млађеновић
