Луда времена упропастише фабрике и металце

Када човек данас слуша Милорада Чегара, фришког пензионера са двогодишњим стажом у трећем добу, и сам се присећа како је, поред НАТО бомбардовања, пропадала српска привреда, посебно индустрија, а још прецизније – металски комплекс у Србији.
Milorad Čegar Foto: Dnevnik.rs
Фото: Милорад Чегар Фото: Дневник.рс 

Милорад, у фамилији, међу пријатељима, познатији као Бато који живи у Обровцу поред Бачке Паланке, требао је да буде уча, али уписао је техничку школу, радио као врхунски електрозаваривач у овдашњој, некадашњој Металној индустрији „Мајевица“, па завршио средњу финансијску школу и радио као економски техничар, био синдикални руководилац за 3.500 металаца општина Бачка Паланка и Бач, водио неколико штрајкова са искључивим захтевима за веће плате и боље услове рада, а на девет јутара очевине остваривао је приносе од пет тона пшенице и три тоне соје по катастарском јутру. Човек који „момачки“ носи скоро 68 лета, елегантан, модеран, смирен и разложан вели за себе да има добру меморију и да се добро сећа и лепих и ружних времена, вредних, честитих људи, али и мангупа, ленчуга и муљатора са којима не воли ни да седне на чашицу разговора и обавезну кафу. То су, вели они који су упропастили и оно што је ретко ко својевремено мислио да се може упропастити...             

- У време експанзије целе бивше државе и „Мајевица“ је динамично расла – сећа се Бато. – У време директоровања, поодавно упокојеног познатог Петра Рајкова наше предузеће запошљавало је преко 1.500 радника (данас око 150 аутор), имали смо неколико фабрика, а тада су се звале основне организације удруженог рада. Производили смо пумпе за бензинске станице и цистерне, а ја сам радио у том погону, али и машине алатљике, па и најкомпликованије обрадне центре, које су биле мале фабрике које су обрађивале метал на микрон. Имали смо ливницу, али и фабрику пољопривредне механизације у којој су се, поред осталог, производили и самоходни комбајни за вађење шећерне репе, берачи за кукуруз....

- Устанем и исцитирам тада важећи Закон о удруженом раду који јасно, на самом почетку, каже да о дохотку одлучују они који су га створили, а тада смо то били ми радници. Први и једини пут у историји „Мајевице“ поделили смо пола плате вишка, а на основу ЗУР-а, закона који је био радничка и самоуправљачка мајка – прича Милорад Чегар.

Тада се сарађивало са великим светским компанијама као што су „Mooro“, ДАЈЦ, велике италијанске, аустријске фабрике, а тржиште паланачких металаца је била цела бивша Југославија, али и СССР као и бројне европске државе...

-Пре распада државе наша фирма стално је улагала у нове погоне, а наш део предузећа био је најпрофитабилнији. Једном приликом желели смо да ми радници први пут у историји „Мајевице“ поделимо вишак,  а на основу остварене добити. Дођоше међу нас штрајкаче тадашњи финансијски и још неки директор са причом да немамо право. Устанем и исцитирам тада важећи Закон о удруженом раду који јасно, на самом почетку, каже да о дохотку одлучују они који су га створили, а тада смо то били ми радници. Први и једини пут у историји „Мајевице“ поделили смо пола плате вишка, а на основу ЗУР-а, закона који је био радничка и самоуправљачка мајка – прича Милорад Чегар.

Међутим, убрзо су несрећне околности тог времена, захватиле и „Мајевицу“.  

-Неки „стручњак“ наводно је у Украјину „продао“ 100 пнеуматских сејачица у вредности два милиона долара. Време пролази, а пара нема, веле гарант ће Московска банка надокнадити новац нашој банци. Кажем да је то лаж, јер ништа ни од банака, ни од наших пара. Изгубили смо обртна средства, све је кренуло по злу. Једино сам ја од тадашњих 961 радника проглашен као технолошки вишак и то као синдикални вођа који је тражио објашњење и кривце, односно оне који су мазнули наше паре. Био сам на тре­ћегрупни инвалид на (не)срећу, па сам на тржишту рада до остварења права на пуну пензију примао 50 одсто будуће пензије која, као и многим колегама металцима, не прелази 200 евра – објашњава Бато како је кренула пропаст фабрике.           

Фото: Капију коју је сам направио, сам и одржава и фарба Фото: Дневник.рс

Чегар је са супругом изродио, одранио и ишколовао на вишим школама две ћери које су удате и данас живе у Новом Саду и Београду. Поносан је на две унуке и два унука. Каже да му је мало жао што ће лепа кућа од око 200 квадрата у Обровцу бити можда празна, али да је дом градио споро, доста ствари сам направио, он и супруга се нису претерано одрицали, ишли су на море, давали на себе, увек возили аутомиибил...  

           - Мало је смешно када некоме причам да сам учитељску школу напустио због певања – сећа се наш саговорник. – Положио сам пријемни у Сомбору, па и музичко образовање, али ме је на зуб узео један наставник певања и прогласио ме за антислухисту, питајући се како сам положио пријемни испит. Наљутим се и на пологудошту одем из Сомбора, а после чујем да је на крају школске године и намћорасти „Бетовен“ отишао из школе. Није ми жао, јер сам постао електрозаваривач, прави уметник за заваривање обојених метала, односно алуминијума, бронзе, бакра и росвајда. Било је понуда да радим и када сам отишао у пензију, али овде се за разлику од понуда у Немачкој и другим земљама ЕУ, овај посао слабо плаћа, а ја имам година. Наследио сам од оце девет јутара земље, а три дајем у аренду. Немам машине, па платим другарима да ми пораде, али остварујем врхунске приносе, јер пуно читам, питам оне који знају, купујем врхунску семенску робу, прошетам до њива...

Милорад са сетом каже да му је жао што су неки мангупи уништили оно што су генерације вредних и паметних људи стварале, сећа се својих синдикалних посета колегама у другим српским фабрикама, али и у иностранству. 

- Као синдикални активиста са још 20-так колега својевремено одемо у посету синдикату у Данској – присећа се једне од животних епизода. – Дочека нас лично тадашњи председник њиховог, данског синдиката Матс Лунд, угости, проводе кроз њихове фабрике, градове... Ја се одушевим са Данском, тачније са државом и организацијом друштва, а посебно са стандардом радничке класе. У разговору са Лундом у једном моменту ми излети опаска да и ми можемо овако нешто остварити за 10 година. Домаћин ме погледа и културно, добронамерно констатова да ће нама за достизање стандарда и права радника у Данској требати да прођу барем две генерације. Чини се да је он био праву...

 Милош Суџум

EUR/RSD 117.2860
Најновије вести