То је, по оцени министра рударства и енергетике Александра Антића, довело до тога да данас „Петрохемија” из Панчева значајно боље ради и остварује добит, да Метанолско-сирћетни комплекс из Кикинде не ствара губитке и да су обе компаније у процесу приватизације проналаском стратешког партнера. Међутим, нагласио је Антић, „Азотара” Панчево, и поред свих напора државе, није успела да повећа ефикасност и смањи трошкове улазних сировина и не успева да оствари позитивне пословне резултате. Неуспех „Азотаре” у тим напорима води повећању њене задужености, неостваривању Правилника о начину спровођења реорганизације кроз Унапред припремљен план реорганизације и генерисању нових губитка до краја ове године.
Због тога је држава одлучила да покрене стечајни поступак над „Азотаром” јер је то пре свега одговоран однос према грађанима Србије, узимајући у обзир да би из буyета они били обавезни да плаћају све дугове које „Азотара” ствра. Министар Антић очекује да након спроведеног стечајног поступка „Азотрара” буде понуђена на продају, што ће омогућити да евентуални нови власници поново организују производњу на ефикаснији начин и без оптерећења старим дуговањима.
Још прошле године, када је „Петрохемија” очишћена од старих дуговања, најављивано је да ће сличан рецепт бити примењен и на „Азотару” и на МСК. Наиме, Привредни суд у Панчеву је августа прошле године усвојио Унапред припремљени план реорганизације за ХИП „Петрохемија”, којим је предвиђено да се њени дугови делимично конвертују у капитал компаније, а делом отпишу. Предузећу је отписано 47,7 одсто дуговања и на тај начин решено је питање старих дугова. Након реализације УППР-а, око 76 одсто акција биће у власништву Србије и повезаних лица, а 24 одсто преосталих акција у власништву НИС-а и „Лукоила”. Тада је министар Антић изјављивао да је начињен одлучујући корак за спас „Петрохемије” јер је она имала више од 700 милиона дуговања, а након примене УППР-а је почела да бележи позитивно пословање, које је наставила до данас.
„Петрохемија” је 2015. године имала пословни добитак од 2,5 милијарде динара, али је више од три милијарде динара морала да издвоји за старе дугове. Заостали рачуни тог предузећа били су чак 400 милиона евра, с тим што им је држава крајем 2016.године опростила 105 милиона евра и тај износ убацила као трошак буyета.
Крајем марта прошле године Министарство привреде објавило је јавни позив за прикупљање писама заинтересованости за МСК, „Азотару” и „Петрохемију”. Од инвеститора се очекивало да предложе по којој цени би и на који начин ушли у власништво једне од фабрика. Рок за достављање писама о заинтересованости био је 3. мај прошле године. Тада су надлежни тврдили да заинтересованих има, али решење још није пронађено. Покретање продаје хемијског комплекса је последња шанса да Влада нађе решење за готово 3.000 радника, колико их језапослено у те три фабрике и који чекају да им судбина коначно буде решена.
МСК није успео да стане на ноге нити да нађе стратешког партнера. Држава је почетком године могла само да констатује да је тендер за продају МСК-а пропао јер се нико није јавио. Иако је првобитно било потврђено да су два инвеститора у игри, као и да је кипарски холдинг „Кроноспан хемикалс” ЛТД откупио тендерску документацију, на крају није било ништа. На понуђеном тендеру МСК је процењен на 38,5 милиона евра. Очекује се да држава покуша, можда управо по рецепту „Петрохемије”, да консолидује МСК и да онда поново распише тендер за његову продају.
Све у свему, држава настоји да до краја године реши питање петрохемијског комплекса, а тиме и судбину око 3.000 радника. Очекује се да након тендера за РТБ „Бор”, буде расписан и тендер за приватизацију „Петрохемије”, која тренутно не прави губитке, али по оцени Фискалног савета Србије, то је пре последица повољних тржишних околности, односно цена, него реформи. За дугорочно одржавање пословања „Петрохемије”, оценили су економисти, потребне су велике инвестиције, које то предузеће, па ни држава, немају и због тога би то требало пребацити на новог власника, односно стратешког партнера.
Љ. Малешевић
